Dzevad Drljevic 3
   

Zapisi iz ”Stojećeg”

Home
Dzevad Drljevic 7
Dzevad Drljevic 2
Dzevad Drljevic 3
Dzevad Drljevic 4
Dzevad Drljevic 5
Dzevad Drljevic 6
Dzevad Drljević 8
Dzevad Drljević 9
Dzevad Drljević 10
Zapisi iz ”Stojećeg”
Mita Ahmetov

 

                                                      
Pise: Dževad Drljević           
    Zapisi iz "Stojećeg"

 

 

 

1.

 

Petak.

Nemaš se đe okrenuti.

Sve šljeglo.

Radi li ođe iko?

Jednu lincuru.

Protjera Hajraga kariole s voćem na p’jacu.

Uranio. Da ujagmi banak.

Bolji je uranak, nego vazdanak.

Boli me pola glave.

Nema više ni prave rakije.

Digi-Daga istjer’o željezni sto pred hotel. Prekrio zelenim stolnjakom s brojevima.

Stavio rulet.

Odma se okupili neki bezhljebovići.

Mamipara..

Zavrti.

Bože, sto je danas vedro i čisto.

Moreš razaznati drvo u planini. Malo da nas sunce ugrije.

Jedni se zapričali o kruškama i jedan hvali krušku ”mišorepku”.

Selim stigo iz Velike Gračanice. Nov fes mu na glavi. Ne more se uspraviti. Nanule mu na rukama.

Slastičar Redžo pronese tevsiju sa halvicama i čibucima na pjacu.

Čale sodadžijin, prodaje šebesu na stepenicama. Hladnu iz vode.

Šaćir Hrvo vodi kravu na prodaju, slabo izimljenu.

Neki pričaju:

Slabo ide, niko ništa ne kupuje.Ćeska i Šaćira Đocu narod je teglio za rukave, samo da prodaju. Da se ne vraćaju sa hajvanom opet kućama.

Škilja je sve vas u šišu ućero?!, - viču Prpi konobaru.

Prpa se neda i prsi. Zove piće.

Časti kuća.

Munib Poško sa šahovskom tablom ispod ruke zamače prema kući Rista Miloševića.

Živana se narumenila.

Stoji pred “Zdravljakom” i čeka suđenog. Svaki petak.

Đeca se iskupila i pjevaju:

 

Živana, Živana,

Duge noge imala...

 

Nečije krave se zaobadale i ulećele u ljetnu baštu hotela.

Rastjerale goste.

Istrčali konobari, da poprave štetu.

Izgubiće promet.

Škilja je sve to u šišu ućero, opet onaj viče.

Nema hoću-neću.

Nema labavo.

Gruja Šumića iz Jasenika, na konju, nešto ne bi ovaj petak.

Luka Đedović, jedan priča, kad se napije uvijek pa’ne na leđa.

Svak ima svoj stil.

Bajro, pun odlikovanja, prođe u Komitet da se nešto žali predsjedniku Komiteta, lično i personalno, a možda i dalje.

Radi li ođe iko?

Jednu lincuru.

 

2.

 

Nado se vjetar.

Od jutros.

Probija do kosti.

Odavno se nisam ovako naujo studeni.

Odnese Duki šešir!

Trče neki gimnazijalci za šeširom. Brz šešir.

Prođe Rizo s ”Volgom”. Drnda. I dimi.

Pametni Rizo! Kupi tri - četiri stare ”Volge” i sastavi jednu novu. Ispane mu džabe.

Rusi hoće da se popnu na Mjesec, hvali jedan rusku tehniku.

Eto, dotle se došlo!

Uđe Rizo u ”Stojeći”. Traži dvojicu-trojicu vrednijih, da ga poguraju. Osto u kvaru. A udario sve nove dijelove.

Uradio ko sebi.

Ljudi se nećkaše, ali odoše nekako.

Nema ih još.

Sirena!

Da kome šta nije bilo?

Faim proćera “hitnu” za Trebinje.

Čujes jos zavija.

Nastaviše da pričaju o Faimu. Šaljivdžija je Faim. I veseljak.

Zajebant.

Napamet, prolazio neđe službeno, kroz Nevesinje, kroz strogi centar. Asfalt razrovan; i koza bi tu nogu slomila.

Faim otvori staklo, pa mahnu jednom, da ga nešto priupita.

“Mogu li te nešto pitati, ljudino?”

”Moreš, dobri čovječe.”

”Bogati, jeste li ovo kopali rupe, da sadite boriće?”

Opšti smijeh.

Jopet Rizo !?.

Oni ga malo pogurali i pobjegli.

Stao.

Traži nove.

Ne treba gurnut ni deset metara. Pretpostavlja.

Odoše.

Ne bi ih zadugo.

Ostalo Rizovo šilo na šanku. Jedan uzo šilo i podigo uvis i pomaga, koliko ga grlo nosi. Metohija se razliježe.

“Rizo, O Riizoooo ostalo ti šilo.”

Zap’o. Trči.

Oborio je svjetski rekord na 100 m.

Uzalud.

Kako će krpit svijetu obuću bez šila?!

Viču zabrinuto, ne radi relej na Bjelašnici.

A boksuju Klej i Frejzer,

Pola Metohije navija za Kleja, a pola za Frejzera.

Na televizoru ”riža”.

Pojaviše se ona dvojica, što su otišli s Rizom.

Pomogli mu puno, pričaju.

Presušili.

Poručili  po “veliko nikšićko”.

Popiše na dušak

Još bi po jedno, ali nisu pri parama.

Da nije bilo njih, ne bi Rizo nidokle.

Dokle ste ga gurali?

Do Avtovca.

Do pred kuću.

I pred kućom zamisli upali.

Eto, da nismo gurali džabe.

Šta Rizo?

Ništa! Samo ugasi auto i stavi ključeve u zadnji džep. Rukom udari po zadnjem trapu “Volge”, kao kad udariš konja po sapima, i prozbori:

”Volga” je ”Volga”!!!

Jos me nikad nije ostavila na putu.

U drugom kraju “Stojećeg”, neki mlađi, spominju profesora Ezopa.

 

 

   

3.

 

Jedno ”malo nikšićko“.

Zapisa i ode Koka.

Ja ne hodam. Ja ođe dođem i stojim. Cijeli dan stojim.

I gledam. Samo mi oči rade. I pratim. I slušam druge.

Ne znam sluša li iko mene.

I uveče me neko odnese kući.

Da znaš, ko je ođe gore sinoć spav’o?

Ođe iznad nas.

Evo, sve trnci uza me.

Tačno iznad tvoje glave.

Odavle čo’jek?

Jok odavle.

Sa strane čo’jek.

Da znaš, okamenio bi se.

Umro bi na nogama.

Otišo bi u Truminu jamu i sakrio se.

Protrčase neki u Komitet. I još neki.

Šuti, ne pričaj na glas.

Prođe miliconer Živko, ko šumovlak.

Ko baja.

Ne čuješ ga kad hoda.

Ima oči na leđima.

Ovo je samo među nama.

Situacija je složena.

I Vidoje prode. I …

Samo kad bi ti reko, ne bi ti sad ođe mirno staj’o.

Treso bi se ko prut.

Važan čo’jek?

Vrlo važan.

Sjedi u vrhovima?

Sjedio.

Sjedio i više odavno ne sjedi.

Sjedio do Miljana?

Jok.

Sjedio do Avda?

Jok.

Više. Više.

Jok ođe.

Jok u Sarajevu.

U Beogradu.

I to do koga je sjedio!

U pjesmi ga pjevali.

Jopet kiša, priča i uđe neki. Nalio sam se do zavrat.

Opasan čojek, nastavljaju.

Kontrarevolucionar.

Sjedio do Blaža.

Puno, puno više.

Do Tita?

Do Tita.

I zglajzo?

Zglajzo.

Hajmo kući.

Nismo ni platili.

Platićemo drugi put.

Nismo bježanici. U hići smo.

Da dam đeci pare, da odma’ trče i kupe po nove opanke.

Zaratiće se!

Vala ni ispod pazuha nisam suh, priča još onaj.

Ni Dragica ne prođe?

Viđe li?!

 

 

4.

 

Omorina.

Ništa se ne kreće.

Zrak ustaj’o.

Najzad zvuk; od gvozdenih kola.

Odskaču. Otpašće točkovi.

Salko sjedi i goni kola.

Konji idu sami.

Odvio zadnju vintu.

Preturio nogu preko noge. Cugle drži u rukama.

Puši.

Još ga niko, nikad nije vidio bez cigara u ustima.

Ostala mu još dva naviljka ševara u Dionicama.

Prs u uho i pjevaj.

Konobar nema posla. Sjedi. Samo što ne zaspe.

Neznam, kako će danas zaraditi platu?

Savo Rele i Haso Džeko, obojica pognuti naprijed, s rukama na leđima, zamakoše jedan od “Šestice” na lijevo pored harema, a drugi uzastranu, prema Gornjoj čaršiji. Još pričaju i okreću se i mašu rukama, ko da muhe razgone, nešto objašnjavaju iako su se maloprije, razdvojili i razišli.

Pa se Haso nešto povrati i dozva Sava, pa se sastaviše opet; i nesto razbistriše. Pa onda sve popođi jedan od drugog dva-tri koraka, pa se opet  dva-tri koraka vrati.

Sve misliš: E, sad se rastaše!

I ne bi tako.

Onda sjedoše na zid pored “Mesare”. Nešto opet razglabaju, pojašnjavaju i utvrđuju. Koliko su se vratili u prošlost? Nemogu i neznam ti odavde reći. Izvadili i puše. Ustaše, malo postajaše, pa sjedoše.

E, ovaj put konačno ustaše, čiste prašinu s gaća, đe su sjedili.

E, saće...

Misliš?

E, neće!

Prođe pored njih, tiho ko mrav, Sadik Mačak. Jedva vuče nogu za nogom. Ispod fesa sijeda mu kosa izbija. Veliki sijedi brkovi, spuštani dolje. Podupire se šukarom.

Utrpo samotne pantale u vunene čarape.

Ljeti se valja čuvati.

 

Pruži Haso Savu i Savo Hasu ruku i rukovaše se; i dignuše ruku i mahnuše i popođoše bogami, onako jedan od drugog.

E, misliš gotovo je?

E, vidiš da nije!

Vraćaju se hitro i neočekivano, ko ih dobro nezna, obojica i opet se ispod “Šestice” sretoše.

Pričaju, jedan drugom i žale se. Kad su pošli, rano jutros, u čaršiju, u pet zora,  po nešto su pošli, da donesu, da kupe.

Da poslušaju; da i oni privrijede.

I sad ne mogu, da se sjete, po što su pošli, da ih ubiješ. Žene će ih ružiti;Nisu zaradili ni ručak.

Ali sjetiće se.

Ima dana.

Bog prešu ubio.

Za to vrijeme Sadik Mačak je odavno doš’o kući u Šaka mahalu. Popio kahvu. Odmorio se. Fino ruč’o. I malo prilego na sećiju.

Hadžirina koza prođe sama kroz čaršiju. Prkosno i dostojanstveno.

Otkinula se.

Pripon vuče za sobom.

Rek’o sam ti odma’.

U ovom “Zapisu” Savo Rele i Haso Džeko neće stići kući.

Nemaju više od kojih doba.

Konobar, ne da spava. Hrče.

Blago mu, kad more.

Lahka sna.

E, da je tako meni slatko zaspati.

 

Zapisi iz „Stojeċeg“ (2)

5.

Jedan prozbori:
Kiša
U mraku, za šankom
Slaviša se protego.
Suši čaše. Škripe.
Ciči staklo.
Uuuuhh, prociknuše uši.
Dvije-tri sjenke od ljudi, naslonjene.
Čaše ispred njih.
Drugi prozbori isto:
Kiša.
Ima li ikog?
Nikoga.
Slaviša obučen u crne ispeglane
pantale, bordo sako, bijela košulja i crna leptir mašna.
U uniformi još viši.
Posušio čaše i posložio po veličini. Ko za smotru.
More Škilja naiċ.
Hajduk je to.
Čuje se, Slaviša toči nekom pivo u kriglu.
Nikšiċko.
Podrazumijeva se.
Pita ga ovaj za Šopa, brata mu;
dokle je doguro u košarci.
Trenira u OKK Beogradu.
Biċe novi Andrejev, onaj veli.
Onda duža tišina.
Ima li ikog?
Nikoga.
Samo Cvijan i Bela šetaju.
Kakav je ovo život, jedan viče.
Nikakav.
Ni „Ž“ od života.
Da mi je neđe zdušiti.
Đe?
Đe bilo.
Pametni, Makso Pavin!
Pametni, Makso Pavin!
Ponovi dva puta.
Otvoriše se vrata. Uđe Miodrag.
Traži Husa.
Nema Husa.
Vlaga, jedan drugi prozbori.
U kosti se uvukla. Mili u čojeku.
Čorota. Sigurno nagriza.
Prokleto mjesto.
Nije ovo mjesto za čojeka.
Ode kiša prema Stepenu.
Ima li ikog?
Nikoga.
Samo Cvijan i Bela šetaju.
Otvoriše se vrata. Uđe Huso.
Traži Miodraga.
Miodraga nema.
Hoċe li iko išta popiti?
Jedan hoċe, da časti.
Niko ništa ne odgovori.
Znači, neċe niko.
Fino.
Onda opet duža tišina.
Onaj, pita Slavišu za Lazara, oca mu;
je li još u snazi.
Pamti ga ko momka.
Momkovali su zajedno.
Nijedno sijelo, nije im ostalo.
Otvoriše se vrata. Uđe Gigo.
Pita za Husa i Miodraga.
Nema ni Husa, ni Miodraga.
Ništa od partije, a zasvrbio ga dobro
lijevi dlan.
Nose li koke?, pitaju Giga.
Svako jaje, dva žumanca.
Vremena?!
Baš da pobudali čojek.
Đe ċeš?
Kad ċe devet sati, da ispratimo još
čačanski autobus.
Kazanova, lokalnog značaja, u tom trenutku, prenu se i podiže glavu, nekako značajno. Ko da se to njega tiče.
Ima li ikog?
Nikoga.
Samo Cvijan i Bela šetaju.
Blago mu kad more.
Zdrav Cvijan.


6.

Jedan, nešto filozofira
o vremenu.
Kad je vedro, ljudi
su vedri.
Kad je oblačno, ljudi su
naoblačeni.
Miriše rum u coca-coli.
Sunce, ali reže. Osjeverilo,
viče jedan što ulazi.
Ko da mi neznamo.
Niko ne zove piċe,
nemaš se ni od koga ogrebati.
Sreċa, sjutra je Spasov dan.
Plata.
Fema Karailo žuri. Pritisno „Knjigu ulaza i izlaza“
pod pazuhom.Ode da sravni sa Obrom Gutom.
Lahak na nogama Fema.
Brz.
Krene u isto vrijeme sa autobusom za Kulu.
Stigne u Kraljev Do, prije autobusa.
Davno je ispunio Olimpijsku normu.
Znaš šta je za njeg Dane Korica?
Ništa.
Čuuuj!
Zika Čupo, podigo novi film na pošti.
Za njim čopor đece.
Pitaju, koji je?
Kaubojski ili vitezovski?
Je li u boji ili u koloru?
Je li sinemaskop?
Ne moreš se otklat đeci.
Otključo Zika tablu i lijepi plakate za novi i naredni film.
Odavde ne moreš viđeti.
Ode jedan da vidi i izvijesti.
Selman Bašiċ prođe iz Silosa, ko da ga neko goni.

Ne umije, da hoda ko insan.
Kapa mu poskače na glavi.
Svakih pet metara, Seško zastaje,
podiže jedan kraj kaputa
i pali cigaru.
Nesto mu se cigar gasi.
Slab duhan.
Ne more, da prihvati vatru.
Miješaju svašta danas.
Samo da prodaju.
Pred Starom opštinom, Ismet Kovač i Cvija Pekova,
poodavno stoje i pričaju. Puše, neznam više ni koju cigaru; otpuhuju, kolutovi dima se nafatali oko njih.
Vidiš ih, ko kroz maglu.
Nešto važno pričaju, šapċe jedan, da svi čuju.
Nečija kokoš ušla u tuđu bašču i razčeprkala mu lijehu.
Vidi, niko ga ne sluša. Ko i obično.
Ali ne more da šuti.
Prelazi na ozbiljnije teme.
Da sam ja neka vlast … nastavlja.
Da je meni dati vlast, evo samo 24 sata, ne bih više tražio…
Znao bi ja, šta bi…majčin sine.
Ja bi kreno s glave…
Primijeti, čudna mu čaša , prazna. I ne nastavi priču.
Uđoše dvojica. More li na veresiju?
Ne more. Znaš Škilju?
Ne zadržaše se. Odoše odmah.
Idemo, đe more.
Fala bogu.
Svašta na bijelom svijetu.
Slobo V. nakupovo novina; tonu. Neznam je li Dunji išta ostavio. Stoji, pri kraju „Stojeċeg“ i lista.
Čita letimično; da i kuċi ima šta čitati.

U neka doba, podiže glavu i pita:
Kod koga mi je „NIN“, „Ekspres“ i „Eho“?
Vazda nađe „u po“ teksta da ide, komentarišu.
Samo nas intelektualno provocira.
Kako ċeš se uzdignuti?
Dokle ċemo više trpjeti ova poniženja!?
Ljudi, ljudi moji… znate koji film igra?
Uđe, onaj što je otišo da vidi, zadihan.
Oduševljen.
„Ben Hur“…“Ben Hur“!!!
Polahko, ispast ċe ti duša?!, prima savjete.
Dajte mu malo konjaka!
Lijek je.
Judu Ben Hura igra Čarton Heston. Film je dobio 11 Oskara. Rekord. Za ovo, za ono i neznam za šta još.
Zna skoro sve naizust.
Za muštuluka si.
Da smo pri parama, zvali bi ti piċe.
Visok datum.
Naredni film, isto mrak…
Širi oduševljenje.
„Kat Balu“ sa Li Marvinom.
E, to je filmčina, javi se neki…
Kooo, ti si ga gledo?
Ne jednom.
Dvaput!
O čem se radi majke ti?
Đe si ga to, ti mogo gledat?
U Šipačnu?
Ili izašo ti na san.

Pričaju, na suprotnoj strani:
Prođe neka…
Vrijedna.
Asfalt drhti pod njom.
Jebo film.

7.

Uđe Lole; povisok; obučen čusto, odijelo i kravata.
Nogavice utrpane u čarape.
Stisnute štipavicom.
Na nogama opanci s kljunom.

S njim uđoše još dvojica. Asko, plav; duge kose
svezane u konjski rep; u džinsu i čizmama.
Zapinju odma za nj.
Žajo u farmerkama, zavezo džemper oko vrata.
Rukavi padaju ležerno, preko grudi.
Zalizo kosu briljantinom.
Živo pričaju. Nađoše prazno mjesto za stajanje.
Do njih stoje dvojica. Jedan liči na Sandokana, a drugi na Kerija Granta.
Odavno stoje.
Nastajali smo se.
Đe ode Dule? pita neko začuđeno.
Odmagli na Klinje, odgovori Miš Savetin.
Došle nakve glumice.
Osto mu konjak. Nije ni pino.
Došo Zika Bjelan iz Sarajeva. S vani, kroz stakla,
propinje se i vihri, traži nekog.
Nestrpljiv. Sav sretan. Neku narodnu, pjevuši.
Sigurno Sajo!
Kad dođe u rodni grad, raspilavi se. Ko da je Sarajevo preko svijeta. Neki objašnjava Bjelanov slučaj.
Srce ga vuče, pravda ga jedan drugi.
Ispred „Stojeċeg“ velika gužva. Ko u šesnestercu.
Šule objašnjava, kako je dao go Šatoru,
u Glamoču. Iz slobodnog udarca.
Ako Babuša ga pomno sluša. Potvrdno klima glavom. Tu je i Ako Mačak, i Mišo Šipurina, i Sutko Habeš, i Dane Miloševiċ.
Šule se izmiče, namješta zamišljenu loptu; postavlja pet-šest prolaznika u živi zid. Rukom dočarava let lopte preko živog zida do desnog golmanskog ugla.
Ljepši go, nego u prirodi.
Elegantno!
Uđe jedan, odudara oblačenjem i izgledom.
Šešir na glavi,bradica. Duga mantija vuče se za njim,
po zemlji. Mete cestu.
Evo, umjetnika Žuka!
Šta je jazavac, odgovara tome s vrata.
Atmosfera živnu.
Onaj isti, što filozofira priča.
Neko cijeli život preleži.
Neko cijeli život presjedi.
Mi ċemo cijeli život prestajati.
To, ne naiđe na neki odjek.
Pita:Žukoni šta sad slikaš?
Hercegovo vrelo.

Hercegovo vrelo, Sopot, Dobra voda…
Šta si udario po izvorima?!
Šta ti znaš, jazavac jedan!
Žuk ga brzo zanemari; i uključi se u priču sa Askom, Lolom i Žajom. I ona dvojica što liče na Sandokana i Kerija Granta povremeno učestvuju.
Vrijeme ko poručeno.
Nebo vedro. Duboko.
Borovina ko tanka crna pruga uvrh Zečica.
Dvojica-trojica sa putnim torbama i paketima u rukama, trče za mostarskim autobusom.
Pobjego im. Ispred nosa. U ovoliko.
Sekundica.
Da, ako ga stignu do Nadaniċa.
Žukova družina raspravlja o umjetnosti. Udubili se u varijacije plavih i žutih boja u slikama Van Goga.
Tu ulogu u vizantijskoj umjetnosti, izražavale su plavo i zlato, veli Lole.
Asko ističe slike „Dva otkinuta suncokreta“ i „Četiri otkinuta suncokreta“
Onaj, što liči na Kerija Granta veli: Jadni Vinsent Van Gog! Mlad se ubio.
Onaj, što liči na Sandokana veli: Van Gog je za svoga života prodo samo jednu sliku, za pišljivih 400 franaka.
Težak je život nas umjetnika!
Žuk napravi, dva-tri zamršena pokreta rukom po zraku i izleċe iz „Stojeċeg“, bez riječi. Ko oparen.
Šta bi?
Smislio sliku!
Onaj, što filozofira, sam sebi prozbori:
Mi smo život prespavali!
Van Gog, van i ostali.
 

 

 

 

            

             

Povratak s polja - M. Liebenwein, Nada 1903

 

 

Zapisi iz „Stojeċeg“ (3)

 

8.

 

Dunjina trafika, s lijeve strane potoka.

Stoji. U stvari više nekako čuči.

Ograda iznad potoka.

Potok nadošo.

S desne strane ceste, do pošte, Redžova slastičarna.

Niz cestu, s lijeve strane „veterinarska stanica“, s desne „putarska zgrada“; još niz cestu Mušana Poška i Hajrage Poška kuċe, Klaonica…

Ode ti, do na Zbirat!

Na lijevo: na desno Harem, na lijevo Pilana i pravo stočna pijaca.

Viču u „Stojeċem“: Potok odavno nije bio ovliki. More čojeka odnijeti.

Nečija đeca bacaju drvljad u vodu, i trče dugo pored potoka.

Šta radite đeco? pita ih Isma „Zanarod“.

Puštamo brodove! odgovoriše u horu.

Puštajte, puštajte.

Blago vama, kad ste mali.

Kad porastete, imat ċe vas kad jadi biti.

Ko i mene, što biju.

Došla nova pjevaljka u hotel, jedan priča.

Kako pjeva?

Sto kila u njoj.

Ko bedevija.

Muzika uračunata u cijenu piċa.

Zna Škilja šta radi!

Navlači promet.

Vuk je to.

Neka nas ođe.

Ljepše je i jeftinije.

Sve ti, ko na dlanu.

Napolju, Safet Ćiċkalo stoji kraj bandere; rasprema halat. Mrk i prikladan Safet: prirodno talasaste kose i tankih brčiċa.

Stavlja „opasač“ i oblači „kandže“ na noge; i penje se na banderu. Usput razgovara sa prolaznicima, ko da nije na velikoj visini.

Mijenjam žarulje, svaki dan. Žali se. Đeca polome čaše i lampe.

Ko bi im stao u kraj?

Ko bi im nadodavo sijalica? Ne bi fabrika.

Zapričaše se onda o Redžu. Ostaviše Safeta na banderi, da radi.

Struja je struja!

U tom poslu, se more samo jednom pogriješiti.

Da ga ne obametamo.

Vrijedan Redžo! nastaviše s pričom.

Došo u Metohiju, iz sela Nebregošte, ispod Šar- planine.

Jadan ti Bog!

Došo, bez iđe išta.

Napravili mu špore i tevsije „na poček“, nije imo da plati.

Jadan ti Bog!

Prvijeh dana, stavi „ċeber“, oko vrata, s kolačima; s teferiča na teferič; sa sastanka na sastanak; sa dernek na dernek.

I vidi sad?!

Jadan ti bog!

Jopet onaj. Dojadio.

Znaš li ti išta drugo reċi, nego „Jadan ti Bog“?

Tako samo velim. Pokunji se i povuče.

Čudim se!

Smijem li se čudit?

Radnju ima! U sred Metohije.

Svoju, vlastitu radnju.

Izdržava cijelu porodicu od kolača.

E, vrijedno brate. Za primjer i za svaku pofalu.

Ko radi i Bog mu da.

Teško je ko ima familiju, a nema svakog „prvog“ u mjesecu.

Bahnu u „Stojeċi“ Dule.

Okle ti Dule?

Evo, sad iz Dubrovnika. Turista ovako.

Sve se poskidalo.

Na Stradun, ne moreš priviriti.

Stoji s Bajom G.

Kako se samo brzo nađu i spajdaše?

Zamisli, jedan drugi priča; ovaj život ovđe i onaj život tamo?

Baš zamisli?

A samo 104 km udaljenosti!

Onaj, što voli da filozofira odgovori: Tu se razmak ne mjeri u“ km“, nego u“stoljeċima“.

Vani, prođe grupa, malo starijih dječaka; nose u rukama povelike motke, napravljene od žioka.

Pažljivo zabadaju motke u dno pokaldrmisanog potoka, između kamenja, zalijeċu se iz sve snage; i prelijeċu na drugu stranu potoka.

Ponekad, za trenutak, na sredini, stoje iznad vode, ko akrobate, ko da u zraku lebde, ne mogu ni tamo, ni amo, i padaju u vodu.

Izlaze mokri. Istresaju vodu iz čizama. Nastavljaju uporno, borbu sa potokom.

Govore u „Stojeċem“:

Onaj jedan je Radovanov mlađi.

Onaj jedan je Nezirov srednji.

Onaj jedan je Vukotin mlađi.

Onaj četvrti, ne znamo čiji je…

 

 

9.

 

Dosade.

Ove dosade, viče jedan, više za sebe.

Sunce pricvrljilo. Žega. Sve izgore.

Prođe jedna grupa u polje, žena sa đecom. U rukama nose drvene grablje i vile, ko koplja.

Žena nosi pletaru s vodom u ruci; na glavi nosi veliku bakrenu tevsiju.

Sigurno savila i ispekla pitu.

Dovde miriše.

Jednom se otvorio apetit.

Pridržava tevsiju, drugom rukom.

Ko bi im sad išo na plastidbu, po ovom zvizdanu?

Ko mora! odgovori neko.

Ahmet K. s gvozdenim kolima, goni nekom sijeno.

Nagela se kola.

Skočiše s kola dvojica, s gvozdenim vilama u rukama.

Podupiru kola, sa jače strane.

Prevalit ċe na prvoj krivini? Prognoziraju u „Stojeċem“.

Stano mostarski autobus, preko puta pošte. Kondukter se popeo uz stepenice na krov autobusa i slaže prtljag.

Popadaše, Smajla Blagajca, prazne gajbe i sepeti. Kupe.

Autobus pođe.

Hadžira Tanuša hitro ustavi autobus. Zaboravili joj jedan mijeh sira utovariti. Vozi za Ljubuški.

Mačak Zelo pristo za Hadžirom; mota joj se oko noga. Teško mu se rastavit, veli jedan.

Voli ga Džika, ko dijete.

Ko bi im sad putovo po ovoj vatri? Javi se opet onaj, što stalno postavlja pitanja „ ko bi ovo“ ili „ ko bi ono“.

Po ovoj vatri?

Pedeset stepeni!

U Mostaru, asfalt se topi.

Nemogu žene da idu u štiklama. Ostaju im u asfaltu.

Mora neko i radit! Ne moreš krš glodat! viče jedan drugi.

Ti moreš stajati. Ima ko za te raditi. Ima ti ko para nadodati.

Ali koliko je takih?

Neċeš ni ti vazda imati ċaċu, pod glavom.

Ovaj ga i sluša i „nesluša“, u svome je svijetu.

Neko traži pivo; na brzinu.

Kad popi, reče: Mlako ti brate. Đe ga držiš?

Volio bi, da ga nisam popio.

Volio bi, da sam popio govno.

Neka mala kola, strane registracije, zaustavila se tačno ispred „Stojeċeg“.

„Fo-l-ks-va-gen“, neko pročita, na slogove, s poteškoċama. Dva prsta prašine, uhvatila se na kolima.

Budala, đe se ovuda zaputila!

Kroz otvoreno staklo iz auta, pitaju nešto miliconera Z. Izađe iz „Stojeċeg“ i Nina, ne bi mu lijeno.

Dok, razgovaraju, puno ruke koriste.

Uđe opet Nina u „Stojeċi“; priča i smije se.

Težak ovaj „njemački“; zabolješe me ruke.

Pito Švabo, inače turista, miliconera Z:

Foka? Foka?

Zino miliconer Z.; gleda u Švaba, ko tele u šarena vrata, i samo ponavlja za Švabom:

Foka? Foka?

Neznam ni ja šta je „Foka“, priča Nina, kad u jednom momentu, Švabo pokaziva nešto na karti i upire prstom. Snađoh se.

Aaaaa..sad mi je jasno; pokažem Švabu rukom, desno, a onda samo pravo.

Ništa lakse…ne moreš nikako zalutati…

Foča, Foča…

…preko Jovanovog Brda.

Okle znam, da se na njemački Foča kaze „Foka“.

Novo mi čut.

I od tada miliconera Z. zovu Foka.

Prođe Ljubica Kekiċ i Dara. Prođe apotekar Viċo. Žurno.

Prođoše Žarko Bata i Hika prema „Borovu“.

Opalili „laganini“, jedan pospano viče i zijeva.

Stiċe sjutra, na poso. A možda i preksjutra.

Ne stavlja ruku na usta.

Jedan drugi ga opominje:

Pazi, more ti vrana uleċet!

Otrča Ibro Dolmagiċ, s drvenim grabljama u ruci, prema Stanici.

Umrijet ċe Ibrahim od posla, opet onaj viče.

Nisam nizašta, danas.

Danas?! Jedan, se na nj zdrnu. Nisi ti nizašta nijedan dan, a ne samo danas.

Da je bogdo samo danas.

Ljudi!? Ljudi!?

U pravu ste bili?! povika neko iz ċoška.

Prevališe sijeno, na okuci kod džamije.

Ko bi im sad, sijeno baco na kola?

Ko bi sad, bio u njihovoj koži?

Nema tih para.

 

 

10.

 

Uđe Franjo.

Ko vjetar.

Poruči s vrata.

Ožednio.

Traži mu organizam.

Đe si Franc?

Na Francu radno odijelo. Umazan.

Izgleda umjetnički.

Miriše na kreč, svježu farbu i firnajiz.

Reče, i đe je zauzo poso. Reče i ime čojeka.

Izleċe, iznenada u WC. Zadrža se.

Poviri na vrata, jedan. Hitno traži, baš Franja.

Mi se ne miješamo.

Počo mu krečit, rano jutros, priča. Izbacili na avliju, kompletan namještaj i pokuċstvo.

U neka doba, veli Franjo; treba mu tanka četkica, da izvlači linije. I ne bi ga!

Mi ček i ček?

I ček?

I ček?

Po jadu i kiša udari. Struhnuċe namještaj.

Grdna šteta!

Onakav namještaj? More s koljena na koljeno.

Moli, ako ga ko vidi, da mu napomene; da ga je tražio; taj i taj…

Reče ime i prezime.

Upamtiċemo, viču.

Ovo malo koje godine.

Moram dalje!

Šta ċu?

Ništa.

Sretan put, šale se. I mirno more.

Vrati se Franjo.

Poruči odma.

Da ne dangubi, jedan reče.

Markantan muškarac, Franc.

Visok, širokih ramena.

Sijede kose; češlja uz glavu.

Latin!

U oči, kad mu gledaš, ko da gledaš u Jadransko more.

Primorac.

Pričaju neki:

Kemo Slamaš peče rakiju u subotu.

I zove???

Onda, jedan otvori vrata širimice, ko da su mu vrata tijesna.

Ko da je narodni heroj!

Pita i on za Franja.

Franjo je veċ na rezervnom položaju, u WC.

U „Stojeċem“ je ko na osmatračnici.

Niko mu se ne more privuċi neopažen.

Ima pred sobom brisani prostor.

Onaj, jako ljut; ko da smo mi krivi.

Hoċe da se bije.

Ne umije, da priča ko čojek.

Zajebo ga Franjo, veli.

Reko: Odleċoh, samo po male merdevine.

Zamisli, prepredenog lisca, nije „po velike“, veċ „po male merdevine“.

Ko da mi bude lakše.

Tri mjeseca ga voda, ko vola.

Nije mu udario masni cokul, a naplatio je.

I popio je, misli jedan u sebi.

Mada, Franjo nikom ne ostane dužan.

Samo mu se poso zna otegnuti.

Prifati deset poslova odjednom…

Sve, danas ċu, sjutra ċu, danas ċu, sjutra ċu…, nastavlja ljutito, onaj sa vrata.

Pravo se nahorozio.

Biċe i bjenih.

Mi, zauzeli gard; za svaki slučaj.

Sjutra, neċe nikad nestati; misli opet onaj, u sebi.

Zalupi, na kraju vrata, s treskom.

Prepadošmo se.

Svi od straha, poručismo po „novu turu“.

Popismo na „eks“, da se stabilizujemo.

Konjak je lijek.

Pojavi se opet, iz WC, Franjo.

Popi još jednu, prije nego je i poruči.

Neznam kako?

I ode, samo veli kratko:

Moram promijeniti klimu!

Poslije nekog vremena, uđe još jedan. Nasekiran.

Za početak, poruči nešto jako:

Da smirim živce.

Priča. Prvo ga nasekiro Franjo, poslije ga još više nasekirala, njegova vlastita žena.

Franjo je sve lijepo okrečio. I uredio. Nemam zamjerki. Neċu da lažem. Oči, da ti ostanu na zidovima.

Prefarbo drvenariju. Ne treba ti!

Prije tačno sedamnes dana.

Umjetnik je Franjo! Umjetnik je Franc! viče ushiċeno.

Ostalo mu samo, da udari valjak u dnevnom boravku.

Zajedno probrali mustru.

Cvijetni dezen.

I kako tad, tako i sad.

Žena mu rekla: Idi i nađi Franja, kako znaš i umiješ.

Ne izlazi mi na oči, bez Franja.

Ti si mi sevep, da uzmem Franja, da mi ove godine kreči.

Tražio sam u Danilovoj birtiji; svraċo sam u „Stari Pazar“; u hotel sam povirivo; u Burak; U kafanu, na mostu, u Avtovcu.

Prokrstario sam Donju i Gornju čaršiju, uzduž i poprijeko. Svaki dan, sedamnes dana.

I na kuċna vrata sam mu dolazio.

Svaki dan, sedamnes dana.

Niđe ga.

Ko da je u zemlju propo.

Ne moreš ga ufatiti, ni za glavu, ni za rep.

Ne preostaje mi ništa drugo, nego da se napijem.

Ko majka.

Trijezan kuċi ne smijem.

Kad popijem, mnogo sam nezgodan.

Niko mi na put, ne smije stati.

Šta ċemo reċi Kemu Slamašu?

Dogovaraju se još oni, na drugoj strani „Stojeceg“.

Nakvi spori.

 

               

                                         Homogeceka - pogled iz Stojećeg

 

 

Zapisi im Stojeceg“ (4)

 

11.

 

Mamuraš?

Šuti!

Voda me jutros spasila.

U glavi mi sto kila.

Glava mi ovlika, ko Cocin bubanj.

Izađem na avliju. Odvrnem česmu, na najveċi mlaz i

glavu poturim pod česmu.

Svrnem vodu u se.

Dobra brate ova voda, ko je izmisli.

Spas.

Neko otud zajebava: Presuši česmu.

Ostavi i nama malo.

Treba imati dobar život, da piješ.

Treba.

Haj pij, svaki dan?

Ne moreš?

Nije čojek od čelika.

A i da je od čelika, proglodo bi se.

Proglodo.

Opet, haj živi normalno, da ne piješ.

Ne moreš!

Bezbeli!

Poludio bi, začas.

Prije sam ja mogo bocu najljuċe rakije; i da me glava ne zaboli.

Ko da nisam ni pio.

Danas???

Sve je to čista hemija, brajko moj.

Sve se gleda kroz dinar.

Zdravlje je na potonjem mjestu.

Šta je čojek?

Ništa!

Ništa, što veliš!

Ušutili; onda dugo, zure obojica kroz zamagljena stakla.

Vide.

Lazo i Mara, pod ruku, prodoše.

Lazo nosi mandolinu, u desnoj ruci; izmedu zuba gricka „trzalicu“.

Zametno kontrabas preko leđa.

Neznam baš, je li mandolina za Metohije?

Ali eto, neka.

Napredak.

Lazo je nastavnik muzike. Oformio je orkestar i hor.

Čudo napravio.

Došo je odnekle iz Crne Gore. Nastavaju, on i Mara u Kosinoj kuċi u Potoku.

Pojačaj malo, viču.

Odvrni do daske.

Ta je dobra!

„Aj ċavela“?

Slavko Peroviċ.

Jakako!

Najvolim meksikanske pjesme.

I ja.

Ko da sam rođen u Meksiku.

I Brkica je odnekle iz Crne Gore?

Navalili Crnogorci.

Nastaviše priču o nastavnicima.

Oženi sekretaricu Zoru. Ljepša je od njeg.

Brkica nije nešto na oči. Brkica pomali. Ovolišni, pokaziva dokle je njemu.

Da je viši zvali bi ga Brkajlija, ili najmanje Brko, a ne Brkica.

Ali, čojek peča! Prišt!

Strah i trepet.

Dovo je đecu u red.

Sve, pod konac.

Žale se đaci: Haj se sad okreni?

Pričaju ovako. Uđe Brkica u razred. Baci iz daljine dnevnik na sto. Uzme kredu i nacrta jednu tačku na tabli.

Đaci moraju sve vrijeme gledati u tu tačku.

Disciplina.

Stroga!

Šta stroga?

Ruska!

A, i raspuštana su današnja đeca.

Treba to pritegnuti i privintati, na vrijeme.

Na vrijeme, što veliš.

Ruža ċe se zaboravit?

Ruža je mačije blizne.

Ali Brkica?

Brkica?

Pitanje je, koliko ċe i on ođe ostati.

Slabo ti ođe iko prosperira.

Vjetrometina, buraz, vjetrometina, jedan iz daljine dobaciva.

Vrijeme nikakvo.

Prođoše Mašo Sariċ i Đoka Anđiċ „u Socijalistički savez“. Polahko.

Okupljaju najšire narodne mase.

Pošli na vrijeme.

Pusto.

Nešto, nema naroda danas.

Jedna zasebna grupica u „Stojeċem“ priča, više nabraja:

Mujo K. otišo, na privremeni rad u Francusku.

Šerif T. otišo, na privremeni rad u Ameriku.

Foto otišo, na privremeni rad u Njemačku.

Asaf otišo, na privremeni rad u Francusku.

Milan otišo, na privremeni rad u Njemačku.

Kemo Poško, otišo na privremeni rad u Francusku.

Hako Đušin otišo, na privremeni rad u Francusku…

Što „na privremeni“?

Šta smo mi ođe?

Mi smo „ na stalnom neradu“!

Ako se iko od njih, ikad ođe vrati, pljuni me!

Pojačaj malo, jopet oni viču:

I ta je dobra.

„Ja pijem čašu gorkih suza“!

Slavko Peroviċ!

A, ko bi drugi.

Najbolje su meksikanske pjesme.

Od njih te ne more zaboljeti glava.

Jedan, onako sredovječniji, u sjeni, totalno zaboravljen, od svakoga, pomaga; neznam, da li ga iko čuje.

Kad si živ, živi!

Sve ċe nas, na kraju, crvi pojesti.

I kažu ne pij?

Pij!

Pij!

 

 

 

12.

 

Enver Krvavac, profesor fizike, kupio novine, savio i stavio pod pazuho.

Neđo Hupkijeviċ, u crnom pletenom džemperu, kariranoj košulji i crnim samotnim pantalama (krupni samot), stoji sa Enverom, preko puta „Stojeċeg“, pod lipom.

Nedeljko kupio „Večernje“, beogradske…

Znaš li ti igrati šaha, pita jedan, jednog u „Stojeċem“?

Znam i koja mi korist.

Kakva je to igra, kad moraš glavu razbijati?

Da strepiš za svaki potez?

Najbolje je ovako.

Mozak na pašu.

Bolja je piva.

Onaj, što voli da filozofira (Filozof), prigovori im:

Vi se ne možete dokazati ni na „jednom“, a kamoli na „64“ polja.

Neđo stavi šahovsku ploču na kameni zid, pokraj parka, i razvrši novine. Poče prevrtati listove i tražiti neku stranicu.

Vjetar mu istrgnu novine iz ruka; trči Nedeljko na dvije-tri strane. 

Opet, sastavi novine, kakve su i bile.

Smotan Neđo, viču u „Stojeċem“.

Pametni ljudi su inače smotani.

Sreċa, mi nismo smotani.

Izvadi iz džepa, spremne, male makazice.

Šta no Nedeljko kruži?

Neznam.

Neznaš?

Analizu najnovije partije iz Rejkjavika….

Boris Spaski – Bobi Fišer…

Jedan Amerikanac, jedan Rus.

Kako si samo pametan.

 

Rusi su najbolji u šahu.

To nije samo šah, to je i politika.

I to svjetska, buraz, jedan dotle skroz nezainteresovan, a možda malo i „pod gasom“, dobaci:

Jebo ti politiku.

Politika nas je dovde i dovela; i prihvati snažno pivsku flašu, ko da neko hoċe da mu je otme iz ruke.

Kako je iznenada progovorio, tako iznenada i zamozoli.

Enver obučen lijepo, po najnovijoj modi; odijelo i kravata.

Vazda uređen i sriktan.

Skockan, brate.

Milun za šankom.

Ja i Milun, dobri, ko nokat i meso.

Samo privremeno! Govori, ko da se nekom pravda. Razvalio se. Zapušto stomak.

Raspuho dva brka.

Mijenjam, ne čuh koga reče, nekako nevoljno.

Nije „Stojeċi“ za mene, pošteno govoreċi. Svugdje sam konobariso, ali nekako na „periferiji“ najviše. I tu sam se naviko i naučio.

„Periferija“ je moje mjesto.

Mogu i stat i sjes, kad goċ hoċu. Ođe si ko vojnik, na straži. Cijelo vrijeme na nogama.

Moraš oko gosta, skakat i igrat.

Moraš pazit, kako ċes se obuċ, kako ċes izgledat; jesi li obrijan svaki dan, jesi li namirisan; je li ti košulja ispeglana; je li svako dugme, na svom mjestu.

Svakom „dobar dan – dobar dan“, „doviđenja – doviđenja“…“izvolite“…“hvala“…“molim“…

A i ova „nova muzika“ mi se baš ne sviđa. Ja sam ti više staromodan. I „epski“ nastrojen.

I ovi iz uprave drže te ođe više na oku. Na udaru si i meti.

Škilja ti, povazdan, puše za vrat!

Moraš pričat i što ti se ne priča; i slušat što ti se ne sluša. Moraš privuċ i održat mušteriju.

Naredio Škilja.

Poslije završene gimnazije, odma je Milun počo konobarisati. Nije imo volje ni moguċnosti, za nešto drugo i nesto više.

I u tome poslu se snašo. Zadovoljan je.

Enver je vazda bio laf, prisjeċa se Milun za šankom. Koliko nam je samo lijepih „dvica“ podijelio.

Na kraju godine, zadnji čas; sve nas izvede „na tablu“ i poreda, ko za strijeljanje; i „upiše“ dvice.

Ehhh…reče nekako teško; i ode iznositi prazne gajbe.

Nekad bilo, sad se spominjalo.

Moj …

Kako ti no bi ime?

Rastvoriše šah, posložiše hitro na ploču figure.

Opkoračiše zid i posjedaše. Ko da sjede u sedlu.

Neđo drži u ruci izrezak iz novina. Vuku poteze; zamisle se; ponovo vrate sve na početnu poziciju. Onda opet gledaju u izrezak iz novina. Pričaju i objašnjavaju nešto.

Fišer je bijeli, a Spaski crni. Igra se „damin gambit“.

Igra se “ Tartakoverova odbrana“, objašnjava Fehim Muhoviċ. Dobar je šahovski teoretičar, skoro ko Dimitrije Bjelica.

Unijeli se u partiju. Samo ruke rade i „klikeri“.

Neđo čita naglas i izgovara.

Čita na engleski, izvornije je.

Ne slušaj, gledaj.

Gledam.

…prvi potez: c4 : e6 … drugi… Nf3 : d5…treċi…d4 : Nf6…četvrti…Na3 : Be7….

Iskupiše se začas oko njih; ko da su se telefonom dogovarali.

Fehim Muhoviċ, nastavlja da daje važne detalje oko partije. Tako, mi „obični kibiceri“ moremo saznati:

Savelj Grigorieviċ Tartakover, bio je jedan od vodeċih poljskih i francuskih šahista u 20 stoljeċu.

Saznajemo dalje, da je rođen u Rostovu, na Donu; da je Jevrej; da su mu roditelji pobijeni u jednom pogromu 1911, iako su prešli na hrišċanstvo; da je kao emigrant živio u Beču i u Švajcarskoj.

Fehim ko enciklopedija.

Ne treba ti!

Nedeljko čita dalje:

… dvadeseti potez: e4 : d4…dvadeset prvi…f4 : Qe7

…dvadeset drugi… e5 :Rb8…

Jebo ti politiku, buraz; opet se javi, onaj malopredašnji iz „Stojeċeg“.

Zamrziš se sa narodom. Zamrziš se sam sa sobom. Ne moreš komotno izaċ u kafanu i sjes…ili stat.

Evo mene, šta mi fali, buraz?

Slobodno izađem i stojim.

Prav.

Niko za me ne zapinje.

Zovnem piċe.

Zovnu mi piċe.

Ne vagamo.

Živio!

I ti živio, buraz.

Kucnemo se.

Dok me noge drže, stojim.

Kad ne mognem više stajat, nađe se vazda neko da me odnese kuċi.

Metnu me u krevet. I bace jorgan, po meni, povrhu.

Da me ne pomete.

Da zaplačeš!

Šta da ti drugo pričam, buraz.

Fino sa svakim.

Fino sa narodom…fino…

Filozof mu reče: Ti si rijedak primjerak. Samo mrtva čojeka nose; tebe ċe nosit i živa i mrtva.

Imaju vala, koga i da nose, odgovori.

Nedeljko čita i vuče; i Enver vuče i neumorno puši. Požutio mu kažiprst i srednji prst od duhana.

…trideset sedmi: Qe4 : Nf6 … trideset osmi… RxF6 : gxf6  … trideset deveti… Rxf6 : Kg8 …četrdeseti …Bc4 : Kh8 …

Crni predaje.

Je li Rus, crni?

Jednom je crn, jednom bijel!

Ko i svako drugi!

Neđo savija izrezak, vadi i otvara novčanik i stavlja u posebni pridžepak. Pedantno.

Lična arhiva.

Rus izgubi! Onaj, onome reče.

To je tek početak.

To je tek, početak kraja.

Viđeċemo?

Onaj Filozof, opet se javi:

Svi smo mi „u šahu“. Takav je sistem.

Svi smo mi „u šahtu“, buraz.

Onda se Filozof zakači sa onim polupjanim, što govori „buraz“.

Jedan drugome govore „Pijunu jedan“ i „ Konju jedan“.

 

 

13.

 

P. se popeo na šank, pri kraju, i sjedi. Skupio noge u koljenima. Poturio ruke pod glavu, i glavu naslonio na koljena. Skupio se. Leđima podupro zid.

Još, samo dvojica u „Stojeċem“. Stoje zasebno.

Tiho pričaju, i pokazuju glavom u pravcu P.

Separatan čojek!?

Razočaran!?

U sve, i u svakoga.

Najviše u samog sebe.

Bolešljiv i nikakav.

Neċe išċerat, na godinu.

Najgora mu je jugovina?

Otkravi ljude.

Čuju, P. priča polahko i tečno.

Ko da čita iz ċitaba.

Zna lijepo reċi i izraziti se.

Koja mu korist?

Bolje bi mu bilo da nezna.

Bilo bi mu lakše.

 

… U ovaj grad se „ne dolazi“. Iz ovog grada se „ide“, u svim pravcima, „glavom bez obzira“, đe bilo. Ođe i ko dođe, dođe „nakratko“ i „privremeno“; i čim nešto skunaturi „pobježe“. „Pametan“ čojek se na vrijeme obezbijedi i pripremi odstupnicu. Ođe more, ko mora.

Ko nezna za bolje; i ljepše, ili ko je ođe naučio i ođe mu je lijepo. Tješi se. Tješi sam sebe. I nikad, da se utješi. Ođe je čojek osuđen, da provede život. I u čem mu život prođe?

Nezna, ni sam.

Ko „propane u svijetu“, ođe se vrati i „dotrajava“. Ko ne more niđe, ođe more.

Život je surovo jednostavan. Samo se rodiš i čekaš smrt. „Između“, ništa lijepo ne vidiš, i ništa lijepo ne zapamtiš.

Ođe postoji samo „prošlost“; ljudi hodaju „natraške“; lijeva desnoj, nije „druga“.

Ko goċ more da zaobiđe ovo mjesto, „zaobiđe ga u velikom luku“, i sretan je.

Ništa nije na gubitku.

I neko ko je „privržen“,  „nedođe“ ođe , veċ samo „navrati“, malo „da prođe i vidi“; da se podsjeti „ i brže bolje ode“.

Na živu prešu.

Vrati se prije nego je i došo. Vidi grad „onako s noga“, nema od kojih doba „ da posjedi“.

Ođe, čojek nije nikad mlad, opušten i miran. Vazda ga

nešto „kopka“ i „goni“. Vazda nešto u njemu „mili“, „gamiže“ i „hoda“. Vazda zamišljen i optereċen.

Kako svezati kraj s krajem?

Kako proċi ispod kapi?

Nikad skuċen.

Nikad siguran.

Nikad shvaċen.

Ođe ti je sve daleko; ođe ti ništa nije blizu; ništa ti nije pod nosom, i ništa ti nije na dohvat ruke.

Ođe ničega nisi željan, jer ođe nema želja.

Ljudi trče bez cilja, ali da znaju konačni cilj, smjesta se ne bi nikad, i nikud pomakli.

Da živis hiljadu godina, ne moreš reċi: Naživio sam se!

Ođe ti nema života.

Ođe ti nema osjeċaja.

Sve ti je ođe „pod moranje“.

Ođe je Bog, davno reko „doviđenja“.

Nema više nesretnijih ljudi na jednom mjestu; i ne znaju da su nesretni; i ne znaju koliko su nesretni.

Misle, niko sretniji od njih. Tvrde. Ubijeđeni su. Hoċe da se pobiju.

Zakoračili su prvi „u bolju buduċnost“.

Ođe se ni putevi ne ukrštaju. Bježe, jedni od drugih.

Ljudi fataju „prečice“, da nikad i niđe ne stignu.

Ne moreš da vidiš dva čojeka zajedno.

I vode su se pogubile, i riječi poniru u zemlju, i pogledi.

Ođe su ljudi vazda „ na proputovanju“. Zaustave se „samo da protegnu malo noge“. „Moraju dalje“!

Što dalje.

Najdalje.

Ali „ sledeċi put“, naċe vremena. I sledeċi put ċe opet biti „ sledeċi put“. Tvrdo, obeċavaju.

U ovaj grad, ni lijepo vrijeme „ ne navrne“.

I kad kiša pada, ne pada ko normalna kiša.

Potop, napravi.

I kad snijeg zavije, ne zabijeli nježno i idilično: nego zatrpa kuċe i ljude u kuċama.

Kad sunce grije, ne grije „ko u Dubrovniku“, da ti je lijepo.

Ne žališ, ni da ga platiš.

Ođe, grije da ti naškodi.

Grije da te sprži; i ubije.

Ođe se nemaš ničim pofaliti, šta je napravljeno.

Osim, šta smo, i koga „srušili“.

Ođe je „ljepota“, biti daleko od svega.

Biti zaograđen, u sopstvene misli…

 

Razočaran?

Pokazuju opet, glavom, u pravcu P.

Nezna šta priča!

Trabunja!

Reko sam ti.

Skroz.

Skroz, naskroz.

Pušti ga, nek „ċumura“.

Davno je pušten.

   

              

                                                                                           Homogeceka - Kafana Slavljan

Zapisi iz „ Stojeċeg“ (5)

 

14.

 

Ne more svak, ni konobar biti!?

Ne more.

Ti nisi za taj poso.

Nisam, prizna Milun.

Pravo veliš.

Trebalo je neđe nešto početi „raduckati“, i eto…

Misliš, samo privremeno.

Dok se ne nađe, nešto bolje i isplatnije.

I onda jedan dan, drugi dan…jedna godina, druga godina.

Znaš, ko je dobar konobar?

Koka!

Koka je za tog rođena.

I građena.

Škilja je to sve, dobro probro i rasporedio.

Zna dobro, ko u koju kafanu zalazi.

Koja sorta ljudi.

Metne konobara, tačno za njih. Nikad ne omahne.

Naprimjer Anđa?

Je li Anđa za „Slavljan“ ko stvorena?

Dolaze penzioneri, igraju „table“ i slažu domine.

Dolaze „oni“, što igraju karte u pare.

Puca karta.

Boli glava.

Dolaze s pijace Blagajci, Drinjaci, Srbijanci …

Anđa, onako „malo otvorena“; kad treba brza i pohitna, kad treba opet spora…

Sjede i zapali; preturi lijevu preko desne, desnu preko lijeve…

Kad drugi nešto „izvale“. „izvali“ i ona; kad se nasmiju, nasmije se…

Vlada situacijom.

Naprimjer Sajo u „Starom pazaru“.

Domaċin čojek. Viđeniji.

Ozbiljan. Radan.

U pet zora ustaje.

Otvori radnju, na vrijeme.

Doduše, Mujo Drljeviċ, ga vazda čeka pred vratima.

Čuva vrata.

Prije Muja Drljeviċa, ne more niko ustati.

A naspavan.

Piju ljudi prvu kafu, da se razbude.Prvi konjak, da se malo smire i koncentrišu.

Piju čaj.

Očajavaju.

Dolaze „ na marendu“, da nešto prezalogaje.

Gužva u „Starom pazaru“, ko u Cicinom hanu.

Sajo, to sve polahko.

Zapričaju se o …

Je li rodilo Gatačko polje?

Jes-nije.

Je li što išlo na pazaru?

Jes-nije.

Protabire politiku…

I sve tako!

Jes-nije.

Kad nije „hiċa“, Sajo se kraj prozora, do na cestu, nasloni i podnimi.

Da zaspe.

Gleda u Šabana Zvizdiċa.

Ko da ga prije, nikad nije vidio.

Šako je „ inventar“, u „Starom pazaru“.

Kafana „Lovac“

Salko i Habiba.

Koliko goċ radiš i zaradiš, za uhar je.

Stan im iznad kafane.

Kafana u kuċi.

Ne more ljepše.

Mogu stiċ, skuhat ručak.

Kad nema niko; iznesu sto vani. Salko stavi na sto, bijeli laneni šešir sa crnim obodom; prisloni šukaru uz stolicu.

Habiba zapali.

Salko kašlje.

Namjeste šahovsku tablu.

Ubijaju vrijeme.

Igraju šaha.

Ljuti su protivnici.

Hakija nije loš! Malo je „potežak“. I „preozbiljan“.

Blažo je za „Burka“.

Adil je mlad  i zelen.

Leti.

Očima govori. Upitan i susretljiv.

Prpa je posebna priča.

Mangaš.

Ne gleda te u oči.

U žurbi.

Zna složit priču.

Zna bit i zajeban.

Ne more sa Škiljom niko.

Nije to sve lahko držati pod šapom.

Glušac je „uglađen“, Škilja ga svuđe ne baca.

Hotel-Društvena.

Tu sjede i jedu pravi gosti. Tu ne more uċ, ko goċ hoċe. I mahnitat.

Zna se ko tu more.

„Miċko“ je vrijedna.

Čudni smo mi ljudi; i „naheleta“.

Žensku, damo nadimak, muško ime. Miċko.

Miċko lahka na nogama.

Trepti.

Prije nego sjedneš, reče ti „Izvolte“.

I tebi „Izvolte“.

Zbuni me.

Koka i Miċko su odvojili.

Pita te „šta ċeš“?

Ja kažem „isto“.

Šta ċeš ti, pita onog do mene.

I ja ċu „isto“.

I obojici, uvijek donese „isto“; nikad ne pogriješi.

Napijemo se „od istog“.

Samo, što ne zapjevamo.

Ili neko, nakav spor. Ne zna šta ċe; ne zna šta bi popio.

Na kraju kaže:

Donesi mi „šta bilo“.

Donese mu „šta bilo“ i taj popije „šta bilo“.

I pije cijelu noċ „šta bilo“.

45 stepeni.

I nije baš, šta bilo.

To je pravi konobar, što ti uđe u dušu.

Bolje te upozna, nego ti sam sebe.

Ili neko iz daleka dovikuje. Teško mu ustat ili ne more na noge.

Doneste mi otrova!

 

I donesu mu tačno „otrova“, koji pije najmanje 30 godina, i to marke koju on najviše voli.

Ili uđu dvojica i sjedu za „svoj“ sto.

Oni ti ništa ne poručuju.

Donesu im i serviraju, ono što „oni piju“.

Ne zovu nikog ni da plate; ostave pare na stolu; znaju koliko.

Samo odu.

Uhodano je to.

Koka je vrijedna.

Ko o čemu, oni o Koki.

Koka je trebala biti muško.

Niko se ne smije na nju zaleċet.

More Koka najačeg muškarca, uhvatiti za „kapuricu“ i izbaciti napolje.

Zavede red i mir.

Ne treba miliciju zvat.

Moreš mirno posjediti i popričati, ko čojek; ne bojiš se da te ne „zagrli“ neki pjano; i da ti priča dva sata,

„tužnu priču, svog života“.

Koka je zakon.

Ja sam ođe još dva dana, priča Milun.

Mijenjam Slavišu.

Došlo mi dovde.

Nije ovo za mene.

Čista robija.

 

 

15.

 

Prazan „Stojeċi“.

Samo dvojica stoje.

Dosađuju se.

Uđe S.

Evo S. viču.

Haaa…

Sokole ga.

Haj sokole!

S. „oduzet“, jedva nekako potrefi vrata.

Inače, generalno, danas uska vrata prave.

Nalaktio se na šanak.

Upoznati su sa „S. slučajem“. Ona dvojica,

živnuše.

Dobiše temu.

Nisi ni prvi, ni posljednji.

Pustio si jezik.

Ne bio govorit.

Još si mogo stajat, đe si stajo.

Da si samo znao i umio.

Da ti je ko imo na uho prišapnut.

Ne S. Stani! Đe srljaš?

Šta činiš sebi?

 

Budalo!

Da ti se sjutra svi smiju.

Da ti se cijela čaršija sladi.

Kome štetu činiš?

Sebi!

Ko ċe te poduprijeti?

Niko.

Ko ċe te gurnuti u provaliju?

Mnogi.

Takmičit ċe se. Pišu im se poeni.

Jadni S.

Jadniče.

Đe si danas prispio?

Da se heroj napraviš.

Što drugi ne smiju ni pomislit. Koja si sila?

Ne bio lajat.

A ne umiješ ni lajat.

Umjesto da osuješ ljudski, onako uopšteno i široko; paušalno.

Ne! S. ‚će osovat lijepo.

Poimenično, toga i toga. Da ne bude kakve zabune. Ni sumnje.

Da se tačno zna koga je S. danas „spremio u materinu“. I sto puta ponoviti. Da svi dobro čuju.

Mogu i da mu lično poruče.

Taj je, za S.obična „nula“.

Iako sjedi, đe sjedi.

Iako vedri i oblači.

Iako ga drži i Sarajevo i Beograd.

Bogami nisi dobro svezo S.

Nisi dobro izvago.

Nisi dobro ocijenio „ trenutak u vremenu“.

Izletio si ko malo dijete.

Ko ċe se zauzeti za te?

Niko.

Zaplatit ċeš!

Neċe ti odbiti „ na pjansku“.

Ne znaš ti šta su ljudi?

Nisu ljudi, to što ti misliš.

Danas su jedno, sjutra su drugo. Promijene se u sekundu.

U „ovoliko“.

 

Povijaju se, kako vjetar puše.

Dodvoravaju se, da se ne zamjere, da im se ne zapamti.

Gubo!!!

Svi su pobjegli od tebe.

Imaju prečeg posla.

Moreš im sad zasmetati.

Sad si im, na teret.

Mogo si živjet, ko bubreg u loju.

Da ti titraju, neku stvar.

Zaletio si se!

Voliš, da se bučeš.

Da se prsiš.

I šta sad?

Eto te, tamo!

I sam, stoj!

Stoj tu, sa nama.

Po kazni.

 

 

16.

 

Dan, pun svjetla.

Planina, ti se nekako približila.

Mili ti se živjet.

Ispred „Stojeċeg“, na betonu, igraju se đeca.

Jedni igraju „tapke“.

Jedan dječak viče: Vidi koliko sam nafuljo. Pun džep.

Drugi, bacaju „tura-jazija“.

Vazda dobijem, nezadovoljno, jedan drugi viče, Meliċa iz Zvijezde. Imam preko 20 Meliċa.

Lijepo vrijeme, ponavljaju.

Ne more ljepše.

Lijepo mi i kad ne pijem.

Nekako sam smiren i miran.

Moreš me gaziti, ili po meni skakati; neċu ti ništa.

Trijezan dan.

Redžo Hamzi s dva sina ode prema slastičarni.

Muhamed, mlađi, u dresu „Partizana“, Redžo ga drži za ruku; Ahmet,veliki, nekolike godine stariji, isto u dresu „Partizana“, s crno-bijelim prugama, u dvije ruke nosi tevsiju.

U „Stojeċem“ pogađaju, jedni viču „grčka baklava“, drugi „krempita“.

Redžo nosi tevsiju u desnoj ruci.

Jedni viču „šampita“, drugi „tulumbe“.

Teče im voda iza zuba.

Dvojica, novih, uđoše.

Najbolje je, da na ovoj vruċini popijemo po jedno „malo nikšiċko“, da speremo grlo.

Da se malo rashladimo.

„Mala“ ? viče. Hoċe da poruči.

Ne dođe „mala“, nego „mali“.

A taj „mali“, veliki.

Dva metra u njemu.

Studenti i stariji đaci se iskupili, oko jednog.

Zovu ga Cole.

 

U mladosti, pričaju za nj, bio je veliki ženkaroš.

Grupa studenata, odma se okomi na nj; da priča Cole, istinite i izmišljene doživljaje.

Priča savršeno.

Najvole „onu“,kad je Cole išo na „ nadškolovavanje“, u Beograd, ono poslije rata; i kako se obreo u Studenskom domu, i kako ga je neka mlađa studenkinja, bila štiklom po glavi.

Svaki put „Stojeċi“ se od smijeha trese.

Pravo „pozorište“.

Cole je car.

Cole, što ne navratiš, češċe?

Najzad, Cola popustiše.

Jedan, malo zreliji, politički davno skreno, odvojen i sam, na drugom kraju „Stojeċeg“, ċuti i pije; gleda predase.

Peru ulice u „Metohiji“, u po bijela dana.

Muċo, pomali, muči se da savlada i kontroliše šmrk i jak mlaz vode.

Ko da pokušava, udava, da uhvati i savlada.

 

Zadirkuju ga studenti; i izazivaju.

Ne mogu smirom.

O Muċo! O Munibe!

Haj, nas malo poprskaj, ako moreš?

Muċo okreċe moċni šmrk i prska po staklima „Stojeċeg“.

Bogami, dobro opra stakla.

Bilo je krajnje vrijeme.

Onda se Muċo razgoropadi; nije to više „poso“, to je igra; pa okreċe šmrk i prska, i nadiže nedužne goste hotela u ljetnoj bašti.

Bježe, sve jedan pro drugog.

Polomiše noge.

Pričaju, jednom je stigo tako, i Dragicu „da okupa“.

Prođe Kasura „ s motorkom“, u ruci.

Kasura je bez motorke, ko go.

Prođe Strajo Pindža na autobusku stanicu.

Prođe…

 

Iz opštine ide Drago „Mali“.

Vesela družina u „Stojeċem“, moli Šopa, odličan je imitator; da imitira Đorđa G., kad ruži „ Malog“.

Đorđe je trener u „Mladosti“, „Mali“ je fudbaler.

Malo odškrinuše vrata, Šopo namjesti obadvije ruke na usta, to je prava vještina.

Šopo započe, „Đorđovim hrapavim glasom“:

„Drago, boga ti jebem, vraċaj se odma u odbranu“.

„Mali“ prođe ispred „Stojeċeg“ i samo podiže ruku.

Oguglo.

 

Navališe opet na Šopa, kad je veċ počo.

Šopo je sada, reporter, Marko Markoviċ i javlja se sa stadiona JNA u Beogradu.

„ Dragi slušaoci emisije „ Vreme sporta i razonode“,

večeras je na programu 27 večiti derbi, Partizan-Crvena Zvezda. Na stadionu JNA, okupilo se 50 hiljada gledalaca.

Partizan nastupa večeras u sledeċem sastavu:

Na golu Ćurkoviċ; bekovski par Radakoviċ-Damjanoviċ; u half liniji igraju Đorđevic-Paunoviċ-Ljuba Mihajloviċ…“

U tom momentu, jedan što ulazi; gurnu laktom Šopa, i Šopo izgubi glas, Marka Markoviċa.

„Zipa“ malo, stari! viču, ovom što uđe.

Prekinu, direktni prenos.

Mnogo se izvinjavamo, skrušeno odgovari u čudu čojek.

Očito zaluto.

Tražim zahod, hitno, tiho priupita.

Idi neđe za drvo, savjetuju ga.

Najpametnije ti je.

U „cajtnotu“ si.

 

Onda, oni isti, nastaviše priču o Redžu i kolačima.

Jedan viče, hoċe da se kladi, da more na jednom mjestu pojesti tevsiju šampita ili tevsiju hurmašica; ako ko ima da plati.

On: Mogu.

Oni: Ne moreš.

On: Mogu.

Oni: Ne moreš.

On: Mogu.

Oni: Ne moreš.

Onaj, u drugom kraju „Stojeċeg“, što ċuti i pije, i što je davno politički skreno, prozbori jednu rečenicu, i više nijednu.

Jednom i više ni jednom:

„ Ima neko crnji i od Galonje“.

Možda je iz sve ove priče, na kraju, Redžo imo najviše koristi.

 

 

            

                                                                                        Homogeceka - Hotel nakon prve rekonstrukcije

 

 

 

 

Zapisi iz „Stojeċeg“ (6)

 

17.

 

Izleċe jedan iz „Stojeċeg“, izbezumljen.

Nešto mu nije jasno.

Đe ode Dule?

Niko mu ne znade odgovorit.

Dule je ko vjetar!

Sad ga vidiš, sad ga ne vidiš.

Zrak igra pred očima.

Upeko „mađar“!

Benziska pumpa u centru Metohije.

Četiri pumpe ispod betonske nastrešnice. Nastrešnica naslonjena na tri okrugla stuba s krajnje strane i tri stuba posrijedi; s druge strane naslonjena na nisku „zgradicu“, u kojoj su dvije prostorije. Jedna, služi ko „kancularija“ i blagajna, druga ko omanje skladište.

Pumpa?

Ko, i mjesto!

A, bogami, ko i mi!

Jadna!

Najusamljenija benziska pumpa na svijetu; jedan tužno priča.

Žali pumpu.

Žali nas!

Dobacuju mu: Prečniji smo ti, mi.

Haj, koliko ima vozila u Gacku?

Moreš izbrojat na prste od jedne ruke.

Opštinski „pežo“, Mekov rudnički kombi, Uprave puteva „grna“, Kapetanov „Fap“, Rizova „Volga“ i dva „tristaċa“.

Ljeti, ko i ima malo prometa.

Zimi, moreš je zatvorit.

Nezir Fazlagiċ radi; iznese drvenu stolicu; podigne glavu, da vidi đe je sunce; namjesti stolicu u debeli hlad.

Sjede i čita.

Najnoviji pisani roman iz serije „Vajat Erp i Dok Holidej“. Nijedan ne propušti.

Nasjedit ċe se i načitat, dok mu neko ne zatrubi.

 

Jedan, nasamo u „Stojeċem“, jedva stoji na nogama, priča sam sa sobom:

„…Luka i Zeċo su putovali 32 dana do Amerike“.

Onda, duža pauza.

Čuješ, kako muha zuji.

Poslije čuješ zavija „hitna“ kroz Gacko; da od straha umreš

Faim „nagario“, viču.

Nečiji život je u pitanju.

Uđe jedan, mlađi. Blijed ko krpa.

Samo kratko reče:

Šaċo, Jašarov čoban.

Jašar gonio sijeno. Šaċo ležo na sijenu, na kolima. Visoka kola.

Vozili ispred kuċe Vlada Popoviċa. A ispred Vladove kuċe raste, jedina murva u Gacku. Ogromno, razgranato stablo; visočije od kuċe.

Rodi.

Pojedu je tice i ljudi.

 

Šaċo pružio ruke da „nadrpa“ murva, prihvatio za grane. Zaboravio, da je na kolima. Jašar proċero kola,

Šaċo osto „da visi u zraku“.

Izgleda, da je pao pravo na glavu.

Ne zna za se.

Onda, pričaju o Šaċu, kako je vrijedan i poslušan najamnik.

Ne moreš naċi još jednog takog, u cijeloj Bosni.

S lučem da tražiš.

I hrabar?

Prošle godine, „neđe u ova doba“, prvi je preplivo Okruglaš. Vir, đe su se najbolji plivači „dušili i topili“.

I đe neka sila i „struja“ pritegne čojeka na dno.

Neki spominju i „priču o aždahi“.

Jes, da je priča „malo fantastična“.

Jes, jebi ga, ali „nestane čojeka“.

Spominju zadnji slučaj, kad su se dvojica mještana utopila.

Nestalo ih, u sekundi.

Tijela im nikad nisu pronašli.

Onaj, što jedva stoji na nogama, i dalje neumorno priča, sam sa sobom.

Moreš nesto razumiti i povezati.

Priča „ o nekom, iz nekog sela“, koji je „uspio u životu“; koji je završio „vojnu školu“; i dobio namješten stan. I taj, stoji ispred ogledala u stanu. Fino odjeven, u uniformi. Ne more sam sebe da prepozna u ogledalu, pa sam sebe pita „nekako ponosno“:

„…Fala bože, je li to onaj, mrljavi Kaljo iz Prijeka“.

 

Prođe kroz čaršiju Ibrovica Tanuša; nakupila hrpu kamenja u krilo, da naċera đecu sa Obarka.

Ćuškaju fuzbal.

Utabaju joj njivu, ne more zadugo, ništa iz zemlje „da probije, i nikne“.

Šaċo je tvrđi od kamena, pričaju.

Da pane iz aeroplana, ne bi mu ništa bilo.

Malo se popravi situacija u „Stojeċem“

Zagraja raja.

Neko poručuje, neko hoċe i da plati. Nedaju mu. Izvadili svi novčanike.

Ko ċe da plati?

Da se pobiju.

Naplati od svakog, neko pametno predloži.

Onda uđe, malo teatralno, Ahmo Čusto. Okošt i plav. Krhak. Blijeda tena. Zelenih, melanholičnih očiju.

Lahko obučen.

Puši, usput. I pravi kolutove.

Pridruži se grupi Avtovčana.

Pita veselo:

„Ima l` mjesta za Džordž Besta“.

Atmosfera se, najmanje, za dva puta, popravi.

Onaj, što jedva stoji na nogama, i što cijelo vrijeme priča sam sa sobom viče: (to je vjerovatno poenta svega)

„…Đe je rječina, biċe i potočina“.

Osta, neshvaċen.

 

18.

 

Privuče me malo u stranu, bliže k sebi, onaj što priča sam sa sobom. Ne moreš se odbraniti.

Još me i zagrlio.

Malo mu se „razdanilo“.

Znaš li ti, ko sam ja?

Znam, velim.

Znaš li ti, ko sam ja?

Znam, ponovim.

Ništa ti ne znaš!

Znaš li ti, đe sam ja mogo biti?

Znaš?

Znaš li ti đe sam ja sjedio?

I s kim?

I to, do koga?

Vidiš ovog što prođe?

Pokazuje glavom, kroz staklo.

Sad je „glavešina“.

Znaš li ti, šta je on za mene bio?

„Ništica“!

Ništica mi je „jače“, nego nula.

Nije mi mogo, ni kaput pridržati.

A vidi, đe sad sjedi?

Đe on, sad sjedi?

I đe ja, sad stojim?

Razumiš?!

Bio je „na suprotnoj strani“.

Ja sam ga lično izvadio „iz škripa“.

Ovim rukama!

Unosi mi ruke u lice.

Mogo sam ga…

Škljoc! I nikom ništa.

Ko muhu.

Tap!

Udari dlanom po šanku.

I nikom ništa.

Ko mrava.

Mogo sam ga zgazit.

Niko ništa, da ne primijeti.

I ne postavi pitanje.

Eeeeej…

Ja sam sjedio „u vrhovima“.

U „samim vrhovima“.

Pokazuje rukom „zamišljene vrhove“.

Danas vole “drugove s mrljom“.

Bezopasniji su.

Ja nisam znao da šutim.

Što vidim.

Kažem.

Što osjetim.

Kažem.

To se mnogima ne sviđa.

Prekrižili me.

Jednostavno.

„Otišo po partijskoj liniji“.

Iznevjerio sam ih.

Nisam htio, da iznevjerim sebe.

I evo jesam, đe jesam.

I s kim jesam.
Ko mi je sve dolazio?

Ko mi je sve na vrata, kuco?

Kome sam valjo, sve u životu?

I danas???

Ti, kojima sam najviše valjo, prolaze pored mene i dignu glavu.

Ko ja treba „glavu da spuštim i sagnem“, ko ja sam „izdo“, ko ja sam „pogriješio“.

Ja treba da se sramim, i u crnu zemlju „ da propanem“.

Znaš li ti, ko sam ja?

Znam, velim.

Znaš li ti uopšte, ko sam ja?

Znam, ponovim.

Ništa.

Ništa, ti ne znaš.

Tap!

Udari, opet, dlanom po šanku.

I nikom ništa.

Ušuti i odmače se dva-tri koraka, u „onaj svoj svijet“.

Ahmo Čusto je dobro zagrijo atsmoferu.

Pitaju ga za „rođa“, Hamdiju Čustoviċa. Hoċe li napraviti solo karijeru?

Učestvuje sad, na festivalu „Vaš šlager sezone“ sa pjesmom „ Moja učika“

Ima glas, viče Čusto.

Hamdija je „naš Tom Džons“.

Jedini on u Jugi „ima kapacitet“, da otpjeva „Dilajlu“.

Natjeraše i Ahma da i on zapjeva; nije ni on u pjesmi „puno zaosto za rođom“.

 

Pjeva:

 

„ Te kobne noċi

Još kod nje je gorjelo svjetlo

Crne su misli

Ko bujica letjele tu

Bila je moja…“

 

Toooo Čusto!

Poleċeše čaše.

Odoše ruke u vis.

Pjesma gubi u prevodu na naš jezik, viče Čusto.

U engleskoj verziji je „mnogo jača“.

Nastavi da pjeva.

Pripomažu mu i ostali u „Stojeċem“.

Refren: (naravno, svi znaju)

„ Vaj, vaj, vaj Dilajla,

   Vaj, vaj, vaj Dilajla“.

I opet.

Digli „Stojeċi“ na se.

Ludnica.

  

19.

 

Jedan.

I još jedan.

Sami.

Je li se teže probuditi ili

zaspati?

Buđenje je gore!

Đe?

Kako?

Kuda?

S kim?

Pitanja se sama nižu i postavljaju.

Ćutanje je odgovor.

Ćutanje je odbrana.

Nebo, palo na zemlju.

Kiša se drži, na vjetru.

Ali, nekako „mehko“.

I toplo.

Zatim, razgovaraju o drvoredu, dokle im pogled dopire, do Bloka.

Spominju „Avdovu topolu“, „Jovankinu lipu“…

Kako je ko, autom, u koje drvo udaro, tako je i drvo dobivalo ime.

Ne piju ništa.

Rano je.

Ne valja, na gladan drob.

Cmilja pomaže Dunji, da dođe i otvori trafiku.

Slažu novine na pult.

(Najprodavanije novine: Politika, Oslobođenje, beogradske Večernje, Ekspres, Borba, Nin, sarajevski Svijet, Zabavnik, Ilustrovana politika, TV Revija, Tempo,  Start, Čik pogodi, Eho, Jež)

Stavljaju, kamene oblutke, na složkove novina.

Zna ođe puhnut!

I to kad se najmanje nadaš.

Onda, ode Cmilja u hotel po dvije kafe.

Jutarnji ritam.

Njego Đ., Huko G. i Mile Zupa, zamakoše prema „Slavljanu“.

Brzi.

I horni.

Prođe i Vukota Miloševiċ, onako bez cilja.

Samo da nije u kuċi.

Širi, nego duži.

Bio je dobar golman, u svoje vrijeme.

Mačka!

Vukota?

Golman mora biti visok.

Mora da su u to vrijeme, golovi bili dosta manji.

Meko Tanoviċ, s rudničkim kombijem, doċero jednu smjenu i prihvaċa drugu.

Raspada se kombi.

Dimi ko furuna.

Rudar?

Crna posla. I teška.

Grka hljeba.

Hajraga proċera civare, pretovarene vreċama s voċem, na pjacu

 

Cijuču civare.

Pate se.

Fes mu na glavi; kaput kratki, raskopčan; džepovi natrpani nečim teškim „tegle“; odvalili se do ceste; košulja zakopčana do pod grlo; vuneni pleteni džemper, na  „V“ izrez; samotne pantale utrpane u vunene čarape.

Cipele mu na nogama „klanċu“.

Nije imo, kad sjesti i zašnjurati.

Da mu ko ne ujagmi „udarno mjesto“, na pjaci.

Preoteċe mu promet. I mušterije.

Vrijedan Hajraga; ima ga svuđe.

Na Gatačkom polju, u kuċi u Potoku, u kuċi  ispod Pazara „u ravnici“, na kolima, u izbi, na njivi, na pjaci, u magazi, na munari.

Ne more mu niko doskočit.

Iz Gornje mahale, Potoka, Šurutovine i Berotine, s Brgata, progone svijetska đeca hajvan u polje, na pašu.

Srađeno polje. Zapuštano.

Tarakija za đecu.

Sanjivi još, trljaju krmelja.

Prođe doktor Nusret Džeko, podigo glavu, ko da nekog traži, u ruci nosi ljekarsku tašnu.

Savo Rele i Haso Džeko iz dva suprotna pravca, sastaše se ispred prodavnice br.6; ko da su se telefonom dogovorili.

Dobro bogami Nuċo, viče Savo.

Doktur!

Hasu, milo.

Raste.

Odoše u „Slavljan“ na kafu.

Uželjeli se jedan drugog. Nisu se viđeli „ima sto godina“, od juče.

Ne more Savo „brez Hasa“, da popije prvu kafu; „drugo moja“,

„…i te ljubavi“!

Hakija Greboviċ, iz pekare, u poveċoj pletenoj korpi, na ramenu nosi još vruċe hljebove, za potrebe hotela.

Kod Haka vazda francuzica na glavi.

Iz hljebova para udara.

Ugašena cigara, ručno motana, do pola popušena, prilijepljena na donjoj usni, visi.

Izgorio donju usnu.

Navika.

Ahmet mesar, izvadio crijevo i mlazom vode spira tri-četiri basamaka ispred mesare.

Čist.

Preko svake mjere.

Čuje se jasan i ustaljen zvuk.

Halil, proċera polahko, mlijeko iz Zadruge do Ibra Memiċa prodavnice.

S kraja, na kraj grada.

Uprego kobilu Bebu u čeze.

Vidi, kako Haliliċ „gordo sjedi“? jedan viče.

Dojada, da „avion goni“.

Konjski topot ispunjava i prekida tišinu.

Pred Ibrovom radnjom, veċ čekaju mušterije, okupljeni u jednu gomilu. Kod svakog u ruci aluminijski bronzin. Sjaje se bronzini, iz daleka.

Plaše jastrebove.

Rašċerali se malo oblaci.

U „Stojeċem“, broje oblake, koji odoše preko Živnja.

Samo što ne zaspu.

Trznu ih tresak vrata.

Uđe neko.

Je li rano još? reče.

 

                

                                                                                             Homogeceka :Pogled na mjesto gdje je nekad bila mesara

 

 

 

 

                          Predhodna stranica                                                 Naredna stranica