Dzevad Drljevic 7
   

Dzevad Drljevic 7

Home
Up

 

 

                                                       GATAČKI KRAJOLIK

Pise: Dzevad Drljević

O Metohiji,

o Metohijanima,

o Polju i Brdu

 

Puste Šaka da smisli. Šako pije kafu polahko i puši, šuti i računa kako ono što nema da rasporedi na ovoliki narod; i baš je svima sad cimenta najprešnija, majstor ne smije čekati. A, i skupi su današnji majstori. Koliko zazinu, platiš im. I jos ih moliš, i još si im vazda dužan. Šako skoči najednom, stojeći popi čokalj konjaka „Zvečevo“ na dušak i pođe iz kafane, neznam stiže li da plati. Neće Šako pobjeći, viče Sajo.Gomila se pred njim razmače ko po nekoj komandi, ljudi ga dodiruju, tapšu, nešto mu šapću i išarete. Šako ide sam naprijed, tri-cetiri koraka za njim ide nepregledna kolona. Neko u kafani prozbori: Bože me oprosti ko nečija sahrana, ko dobar sprovod.
         Priča o Halilovoj kući 

 

Jesi li živ Halile?

Novine od 30 jula 1993. godine, evo vele drugčije.

Sve mislim, da ti ništa ne more biti.

Govorkali su ljudi: Neće Halil bez malja.

Radi mu srce ko sahat. Lahak.

Ne podavija noge podase.

Ne uliježe.

Nema grama sala na sebi.

Nikad da hukne u životu.

Sve će nas Halil ispratiti. Vidjećeš.

Sedamdeset godina, mrava u životu nije zgazio; nikome nije reko ni potamo se, ni crno ti oko u glavi. Nema mu vala ko šta zamjeriti.

Imo je Halil kuću na dva boja. Jedan boj, dvije velike sobe, prostran ganjak, banju i wc. Drugi boj, isti raspored, samo se grdno prevario, što i gore nije wc ostavio. Valja pođehkad i Juta poslušati. Pito je Juko bogami na vrijeme, nekolika puta: Halile hoće li ođe biti klozet? Halil i majstori odgovarali mu, ovđe će biti primaća soba, ovđe ce biti spavaća soba, ovđe ce biti ganjak, ovđe ce biti špajiz. Vidi Juto izađoše iz kuće, te najposlije upita: Halile, hoće li ođe bit klozet? Ođe će biti

terasa, Juto,veli Halil.Teraca, e onda ćeš morati ko i dosad, novinu ili lepuh u ruku i trči u potok. I kasno bi za prepravke, veća bi bila šteta, nego korist, izračunaše.Dobro urađena kuća, tvrda kuća, suha kuća.

 Sunčana i svijetla kuća; tako je dobro postavljena. Kuća ima vanjske stepenice i terasu, ogradu željeznu oko terase, balagone na terasi. Ograda željezna, more hiljadu godina. Pofalio bi se Halil: More i više.Krov na četiri vode; karatavan; dobro porezana kuća; crijep dobro složen; prva tri reda podmazana malterom, radi jakog vjetra ili da snijeg ne umijeće. Japija od hrastovog drveta, dvaput premazana katranom; crv gdje da ne uđe; more hiljadu godina; more i više, dodao bi Halil.

Zidovi kameni, debeli; 80 cenata.Nad kamenom nema boljeg materijala. Gruba fasada, nabačene dvije ruke; i ravna fasada, jedna ruka. Halil pijesak ispiro vodom, na svoje oči, dok ispod pijeska bistra voda nije udarila. Halil je kreč sam kupio, sam probro. Iskopo klačinu u litici; zagasio kreč, bacao komad po komad. Bijel klak, ko mrs. Prekrio klačinu najlonom, da se ne oprzni; da vjetar ne nanese, da nečije dijete šta ne ubaci.

Cimente,vala, Halil nije žalio; splitska cimenta, najbolja cimenta. Kod Šabana kupovo, bila velika navala na cimentu, narod pravio kuće u ta doba. Svi traže Šabana ili Šaka kako bi mu tepali. Zna se gdje Šaka mogu naći, zna se gdje Šako sjedi; u kafani „ Stari pazar“. Zna se sta Šako pije. Kupci se okupljaju, sjatili se ko vrane; pospuštali se na stolice i stolove, gledaju u Šabana ko u ozeblo sunce, ne bi li mu ulovili pogled, zapriječili kafanska vrata, nabardačili se na terasi i ćure kroz stakla, stoje strpljivo na stepenicama, na trotoaru, zalečili cestu, zakrčili saobracaj. Puste Šaka da smisli. Šako pije kafu polahko i puši, šuti i računa kako ono sto nema da rasporedi na ovoliki narod; i baš je svima sad cimenta najprečnija, majstor ne smije čekati. A, i skupi su današnji majstori. Koliko zazinu, platiš im. I još ih moliš i kumiš, i još si im vazda dužan. Šako skoči najednom, stojeći popi čokalj konjaka „Zvečevo“ na dušak i pođe iz kafane, neznam stiže li da plati. Neće Šako pobjeći, viče Sajo.Gomila se pred njim razmače ko po nekoj komandi, ljudi ga dodiruju, tapšu, nesto mu šapću i išarete. Šako ide sam naprijed, tri-četiri koraka za njim ide nepregledna kolona. Neko u kafani prozbori; Bože me oprosti ko nečija sahrana, ko dobar sprovod.

Niko ovaj poso ne bi mogo voditi no Šaban.

Ko bi narodu ugodio.

Ko bi s narodom krpu dero.

Došlo trideset tona, a Šaban prodo šezdeset.Nema trgovca nad Šabanom, jos ozboravaju neki situaciju oko cimente. Halilić je vazda imo i lezerve. Kod Halila nema sta nema, kod Halila nema da uzfali. Halil more drugima i zajmati. Škalju za zida sam je u strani kupio, probiro i prao. Ne pravi Halil kuću svaki dan. Pravi Halil kuću da more vasivijek.

Neznam, vala, ima li tvrđe kuće u Metohiji, a možda i u Hercegovini.

Kad je pravim, beli da je napravim.

Radili mu vrsni majstori, poznati majstori, u stvari najpoznatiji u mjestu, Ćalasan, Rakić i Ćeranić.

Nije to ko neki majstori, za jedno podne oziđu sprat, a sjutri dan cio sprat se obori i sruči. Ko Alija Zekić i kompanija,da ih ne imentujem. Ovo su sigurni majstori; pouzdani.

Kuća leži pored potoka; potok Dronjo, opasan potok, nepredvidljiv potok. Ko potcijeni taj potok na šeti je, na grdnoj šteti.

Ja sa ovim potokom ratujem 25 godina, volio je Halil reći.

More voda da uđe na gornji boj, a izađe na donji boj, more da odnese dvanest metara dobro složenih drva ispred kuće, more da zamulja pet tona ćumura u podrumu.

Potok teče pravo iz Rasatog dola. Nema izvora, nego kad udare velike kiše, prikupi se voda i nagrne. Ne teče nekad godinama. Prišuti se, priča Halil. Prićuli se ko lija. A onda odnese sve 

mostove i mostiće, daske, grede i gredice, sve što spaja lijevu i desnu stranu. Rijetko ga ko vidi, kad čini štetu.On radi, kad ljudi spavaju. Kad se razdani, ima se šta vidjeti.

Ljudi moji, čuda golemoga, ljudi moji čuda golemoga, komentarisao bi Halil po sto puta, najnoviju situaciju.

Potok nekad zna biti milostiviji; potopi bašte; poplinu pojate; hajvan se uzhoda, nema gdje leći. Kokoši se popnu na motke i tu se skljune.

Neđe 1965 godine, nakvo preduzeće iz Dalmacije je izvodilo radove na regulaciji toka potoka. Ko oni znaju šta je voda. Ko će znati, ako oni neznaju. Imaju ogromna iskustva. Riješiće se insan straha od Dronja. Ali Halil je imao dosta primjedbi na izvršene radove.

Nisu se oni sa ovom vodom borili. Oni će naplatiti i otići.

Šuti, jadan ne bio  korila ga žena Ema, more te neko čuti i prijaviti.

Neđe je i Juko, napamet, u nakvom društvu izletio i reko, Halil je nadzorni organ.

Vidi ovu ustavu i branu, tvrdio bi Halil, kad Dronjo krene, voda neće padati u betonsko korito gdje su Dalmatinci izračunali, nego ovdje, zacrtavao bi Halil nogom, mjesto gdje će voda skakati. E dobro zapamtite, šta sam vam rekao. Pljunite me, ako ne bude po mojim proračunima.

E, ne moreš se ti mjeriti sa indžinijerima, govorila mu Sala.

Nije sve ni škola, Salo, reko bi Halil. Ja sa ovim potokom ratujem 25 godina. Ponavljo bi tu rečenicu po sto puta, Nije sve ni olovka ni papir, treba znati ćud vode, nebo i zemlju treba poznavati i klimu. Posmatrati i pratiti; i pamtiti.

Mnogo godina poslije, usred noći, ulijeće Halil sav mokar u sobe, svira uzbunu, budi ženu, budi Juka, budi đecu.

Ustajte, voda će vas odnijeti, šta spavate.

Halil je vazda budan. Halil spava na oprezu. Vazda mu je jedno oko i jedno uho otvoreno. 

Da čudo vidite, da čudo jedno vidite, šta vam je mahniti Halil govorio. Zovite Salu i Muniba, zovite Haka Đulina, zovite Zulfa, zovite Mitra i Danila, zovite Safeta, zovite Anđeliju i komplet Stajiće, zbuni se više Halil.

Čitavu Metohiju da zovnemo, skrati i pripomože mu Juko.

Dok ti Juto spavaš, more ti voda kuću odnijeti. Boli te neka stvar. Ima se ko za te sekirati. I da te voda ponese, ne bi se mogo probuditi.

Ali tu je Halil. Halil kuću brani. Halil je na prvoj liniji odbrane.

Okupile se komšije i slušaju predavanje na licu mjesta. Vodopad napravio ogromnu rupu u zemlji. Ko da je atomska bomba pala, viče Juko.

Tačno gdje je Halil, nogom davno zacrtao.

Svi se prepali od tolike rupe i snage vode; potmule huke.

Sve ce se džombosati.

Ljudi, sve će se džombosati.

Ko će od Halilića, sad ostati živ, drugo moja, viče Sala.

Gori je Halil, nego elementarna nepogoda, pridoda Juko.

Noćas niko neće moći zaspati.

A, Halil ne more mirovati, ne daju mu damari. Tako je Halil jedne godine izlio masivan potporni betonski zid, a onda sledeće na njemu podigo dobar zid podmazan cimentom; a onda jos dva tri zida i zidića. Ne plaća zidanje Halilove kuće država, ni preduzeće, nije Halilu palo sa nebesa, niti mu je od koga ostalo, niti mu je ko donio i poklonio.

Sve sam ja to sa mojih deset prstiju steko, vikao bi Halil, podižući uvis obadvije ruke sa raširenim prstima i čudio se nečemu. 1992 godine, baš počeo jedan zidić još. Žena Ema mu veli : Šta ćeš to jadan ne bio? Zatvorićeš prozore. Živićemo ko u trapu. Nećemo gledati sunca, ni mjeseca.

Što je sigurno, sigurno. Niko nezna šta je voda. Amerikanci vladaju svijetom, a neznaju šta je voda. Gledao negdje Halil na televiziji, izlio se Misisipi. Onakve kuće plivaju, auta, onakva imanja, naselja, čitavi gradovi, Boga ti …, zausti Halil da osuje, i ne osova. Čitave SAD plivaju u vodi. Amerikanac more biti nepažljiv, ima okle. Halil ne more.

Oko kuće baštu napravio, svojim rukama. U sepetima najbolju zemlju i gnoj nanio. Oko bašte jednostavna, a lijepa ograda od drvenih letvica. Svaka letvica na svom mjestu, nikad nijedna ne manjka.Sadio je kompletno povrće; ribizle zasadio. Bašča za primjer i ugled. Diplomirani agronom Ibrahim Dolmagić nije joj mogo naći mahane, volio se pofaliti Halil. Kako je izgledo Halil ? Nije nešto na oči, onizak i mršav; hitra koraka i još hitrijeg pogleda. Proćelav, kapa na glavi, ljeti-zimi.Zadnjih desetak godina nosio je HTZ odijelo, tamno kafeno, iznad džepa na poklopcu pisalo „Obezbeđenje“. Radio je pred penziju lakši posao u Zadruzi, stražario je. Isprva, radio je i brinuo najviše o staničkim konjima, o teglećim konjima i o pastusima, da nisu gladni ni žedni, da vazda ima nešto pred njima, da je ispod njih suho, da ih dobro iščešagija i istimari. Posao mu je bio, da svako jutro upregne staničku kobilu Bebu u čeze i odveze mlijeko od štala do Ibrove prodavnice. Haliliću ništa teško nije bilo. Radio je sve s pjesmom, što bi rekli. I predano. I pregalački. Kad hoda ruke drži na leđima. Prebira teren pogledom. Nikad praznih šaka kuci ne dođe. Kućević je Halil. Malo je Halila. Ponese kakav dobar kartonski kašun, valjaće za nešto, zatrebaće.Nađe kakav drveni holandez od južnog voća, još bolje kakvu gajbu, koku da naleže. Prihvati pokraj puta kakav smotak žice, bocu, klanfu, čiviju.

Trebace i čivija, i čivijica.

Nekad i bačva ispadne, za svašta more. Štalu je čitavu s obadvije strane limom od bačava pokovo. Umamurio pojatu, bolje nego neko sobu. Dovukao odnekle tablu saobraćajnog znaka „P“ i napravio vrata za teralicu. Držao je Halil kravu Zekulju, zelene dlake i najbolju jalovicu u Metohiji, Jablanku.Držao je i hranio Halil, u Zadruzi, vučijaka Lovera.Oštar pas, da se pusti rastrgao bi za čas čovjeka. Halilić se Loverom ponosio, jede mu iz ruke. Imao je sliku s Loverom, stoji u kredencu.

Sve je Halil spretno držao pod svojom rukom, upravljao i uvećavao; stvarao osnovu za sebe i još više za djecu, da sjutra kod drugog ne gledaju i ne budu ničeg željni; da svakom u oči pravo mogu pogledati i ni pred kim da glavu ne saginju. Da budu svoji gospodari.

Sve, što je čeprkao Halilić bilo je korisno za njega, a i za druge. Čuvao je staničko ko svoje. Za kolima je trčao da pokupi slamku, da preduzeće nije na šteti. Djetetu nije dao ubrati u voćnjaku ciglu voćku. Mogu puknuti, neda. Štene ispod staničke bize nije smjelo uzfaliti.Tačan na poslu u sekundu.Ni dana izostanaka, ni dana bolesti, ni dana bolovanja. Odmor, samo da svoje sredi i smiri. Mijenjao je Sima Govedaricu kao poljaka.Čuvao je Halil čitavo brdo i čitavo polje, odjednom. Branio da ne zađe hajvan u zijan. Branio cijelim svojim bićem, da se ne opase, da se ne pogazi i ugazi, da se ograda ne razvali. Bojali se čobani Halila. Simo je božija milost, govorili,Simo je u kolu pjevanja. Halil je guja.Halil je otrov.Leti, travku da sačuva.

Međa je zakon, govorio bi Halil sebi i drugima.Međa je moj poso.

Po svu noć bi razmišljo, kako da iznenadi svijetske krave u branjevini. Zna ne more stići na sve strane u isti momenat. Zna napraviti strategiju, iznenaditi i napasti sa leđa. Postaviti zasjedu. Pustiti priču. Osmatrati. Halil je imao vid sokola, kretanje vuka. Pojavio bi se u polju, da zabaci trag, poslije bi hvatao čobane u staničkom brdu.

Znao je gdje je najbolja paša. Gdje je svaki izvor i potok. I kamenica. Svaku lokvu, imao je u glavi. Znao je dobro, šta je prioritet. Šta je važnije sačuvati i odbraniti. Važnije je sačuvati Vrbicu, nego Trnovu glavicu, važnije je sačuvati Viranjke nego Vrbicu, Kobiluke su prečnije od Viranjaka.

Strpljiv je i hladnokrvan poljak Halil. On svoj poso radi iz ljubavi, nije baš što tako sve mora. Što ne uhvati na paši, uhvatiće na pojilu ili na plandovanju.

Neđe će im slom pući.

I normalno sve okmetovati. Zovnuti Ibra Dolmagića, diplomiranog agronoma, da procijeni štetu, napisati odmah prijavu, sjutra predati. Prethodno pozatvarati hajvan, ako je uhvaćen u brdu u štale na Ponikvama, ili ako je uhvaćen u polju u štale u Lazarićima. I budno čuvati. Sve završiti u duhu zakona i propisa. Nema kod Halilića samoupravljanja.

Samoupravljanje će nam majku... Htjede Halil da se izrazi. I izrazi se.

U nekoliko navrata zatvarao je komšijske i svoje krave. Blećak jedan, govorio mu neđe Juto. Poso je poso. Među nisu postavili volovi, nego ljudi. Radi čega su postavili među? Halil bi sam postavljao pitanja i sam na njih davao odgovore, da s jedne strane pase jedan hajvan, a s druge strane drugi hajvan.Kad Halil dobro čuva polje i brdo, bolje su na mesu i mlijeku staničke krave. Bolji je i ukos, veći je prihod za Zadrugu. Bolja je Halilova plata, bolje je i Halilovoj đeci. Okle Halilu kuća? Reci mi, okle?

Čak su nezadovoljni pojedinci, postavljali pitanje, dokle će Halilić prkositi. Dokle će na tome mjestu stajat ili je li baš podoban. Potezali su čak i Komitet.

Šta ima Komitet sa poljem i brdom, uznemirio bi se Halil. Komitet određuje branjevinu za ljude, Komitet je stručan po pitanju ljudi. Ko pređe među, piše se prijava.

Sjećate li se one lijepe željezne ograde oko stare bolnice. Sve ruže od željeza napravljene. Ko da je neki majstor željezom vez vezo. Šta bi sa onakvom ogradom, dobro utvrđenom. Neko preko noći odnese kući. Nije da niko nije kriv, nije da niko nije na šteti.

Sve se to s narodske grbače plaća. Mora se čuvati, slušaj ti mahnitoga Halila. Oka, četvera, treba otvoriti. Čovjek svašta hoće samo kad mu se dopusti. Zlu bravu, zla paša ne gine. Tu nema kraja i nema Boga da spasi. Ako ti to nije jasno danas, biće ti jasno sjutra.

Halilić je oslonac. To preduzeće ne propada i ta se država ne prevrće. Boga ti …, zausti Halil da osuje. I ne osova.

Da si toliko pametan, ko što pričas, ostavio bi klozet na gornjem boju, da ne trčimo svake minute, zapodro bi jopet Juto. Halil bi često i prešutio; i prečuo.

Svi smo mi plitki, Halilovoj politici.

Halil nikad nije javno plako, nikad se nije nasmijo, Halil je imo nepomično i kameno lice, on je uvijek ozbiljan i svjestan trenutka. Samo jednom, bogami davno, pričo neđe Juto. Noć, mrak, niko nezna koja su doba. Halil sjedi na dušeku i plače ko malo dijete. Suza suzu ne stiže, ne suši obraza. Svi skočili, nikad ga ućevšiti.

Šta si sanjo, jadan ne bio ? Svi ga pitamo.

Sanjo sam, odnesoše mi kucu. Jedan zametno jednoga drugoga na leda i zamakoše preko Mućovića stijena, za tili čas nestaše. Još im pamtim sjenke.I još samo reče, plačem jer su mi snovi istiniti. Okrenu se na drugu stranu i sam zaspa. Mi u čudu ostasmo.

                                                       Naredna stranica

font siEî