Fuad Kovac
   

Fuad Kovač 3

 

 

 

          Neka ovo bude naš In memoriam rahmetli Safetu Isoviću, čovjeku   čije  prezime skoro da i nije potrebno pominjati.

        Dovoljno je bilo ono Safet.Kako u BiH, tako širom svijeta.Svuda gdje je prava narodna pjesma rado slušana. Ideju da povodom preseljenja na ahiret našega dragoga Safeta, Hercegovca, Bilećanina, pa i Gačanina... , kao još jedno sjećanje na njega, objavimo ovaj intervju, iz njegove  knjige 101 INTERVJU, dao nam je sam autor.

        Tražeći ovih dana dostupne tekstove o ovom velikanu, sa žaljenjem sam konstatovao da ih ima malo, premalo... Utoliko nam je autorova ideja draža.

        Dugujemo mu , zbog toga , veliku zahvalnost.

                                                          Homogeceka

 

 

                    

Safet Isović, bard sevdalinke

 

Nisam ja legenda, legenda je rahmetli Zaim Imamović                  

 

DISCLAIMER AND COPYRIGHT. The text presented here is intended for NONCOMMERCIAL USE and for the benefit of those who are not able to obtain the printed version.

 

 

 

 

Gospodine Isoviću, kako možete spojiti sevdalinku i politiku?

- Lahko, jer, nažalost, sevdalinku, našu izvornu pjesmu, iz naše kulture potiskuje nekakva nova muzika. Sjedio sam sa ljudima koji  nemaju muzičkog dara i jedva govore, ali ih tretiraju kao velike umjetnike. Gdje je tu mjera? Eto zbog čega imam vremena za politiku.

 

Sigurno da ovaj muzički haos neće utjecati na vas da se i dalje bavite muzikom?

- Danas se koncertima nazivaju nastupi po birtijama, na kojima ljudi histerično  vrište, cure jašu po momcima. Uskoro ću pristupiti snimanju sevdalinki sa ansamblom sazova, a poslije će se pridružiti Simfonijski orkestar Sarajevske filharmonije. Pripremam CD starih gradskih pjesama.

 

Kako je izgledao početak vaše karijere?

- Ljubav prema sevdalinci usadili su mi roditelji. Trebao sam završiti kao operski pjevač. Nakon upisa na fakultet  učlanio sam se u «Selju», imao prvu audiciju i vježbao sa orkestrom koji su tada vodili današnji advokati Dragan Trbarić i Selim Salihbegović. Zatekao sam rahmetli Himzu Polovinu, rahmetli Seku Ferizbegović. Krajem 1955. godine nisam položio audiciju na radiju, jer su me neki opstruirali. Na drugoj audiciji bio sam odmah primljen. Imali smo nekoliko korepetitora, učitelja i profesora solo pjevanja, poput Zvonimira Devžale, Marija Akusa, Brune Špirer. Da bismo savladali osnovne pojmove sevdalinke, na klaviru nam je pomagao kompozitor i šef tamburaškog orkestra pokojni Jozo Penava. On je od nas stvorio pjevače, pa u ovim godinama pjevamo najbolje.

 

Među mnogim uspjesima možete li izdvojiti neke, vama najdraže?

 - Mnogo sam postigao sa sevdalinkom. Ipak, i u to vrijeme bilo je dosta opstrukcija u medijima, imao sam dušmane producente iz televizije koji su uvijek, kad me traži reditelj za emisiju, govorili kako ja neću, kako sam bolestan ili sam na putu. Ja sam na neki način rušen, ali nisu uspjeli. Bio sam sretan kad snimam sa orkestrom Ismeta Alajbegovića Šerbe. Na svakom festivalu bio sam apsolutni pobjednik. Imao sam veliki broj koncerata po zapadnoj Evropi, u najeminentnijim dvoranama kao što je “Kongrescentrum” Berlin. itd. Kruna svih tih koncerata je, recimo, nastup pred punom čuvenom “Sidnay operom” u Sidneju. Jedini sam čovjek s ovih prostora koji je napunio ovo monumentalno zdanje i ušao u katalog izvođača.

 

I u političkom životu djelujete bez dlake na jeziku.

- Trebalo bi Holbruku zabraniti dolazak u BiH, jer je on upropastio ovu zemlju Dejtonskim sporazumom. I ovi koji su to potpisali nisu to smjeli uraditi, jer nisu pitali legalnu Republičku skupštinu. BiH je na sve načine napadnuta, od nje se stalno otima, kradu joj granice, hoće preko Drine, prave smicalice na moru... Ne smijemo dozvoliti da se iko igra našim glavama.    

 

Je li ovo vrijeme poremećenih vrijednosti?

- Mi u BiH nemamo sklonosti da priznamo nekome pravu vrijednost. Bosna je na neki način postala kolonija pjevača iz Srbije, Crne Gore i Hrvatske. Kad sam u Americi i Kanadi bio prvi put davne 1968. godine, nisam mogao nastupiti dok nije organizator dobio potvrdu da će to veče svi njihovi muzičari imati posao. Neki mali pjevač na televiziji  se pojavljuje pet ili deset puta više nego ja. Legenda nisam ni ja sa 50 godina rada, legenda je Zaim Imamović. Na prvim višestranačkim izborima, 1990. godine, izabran sam za republičkog poslanika. Kasnije sam bio republički i federalni poslanik, a potom federalni. I kao takvog tv kuće me nikad nisu pozvale u političku emisiju, jer misle da samo znam pjevati.

 

Do sada Vas je zaobišla Šestoaprilska nagrada Grada Sarajeva?

- Nisam nikad dobio nikakvu političku nagradu. Još 1970. godine bio sam nominiran za nju. Odgovorio sam negativno. Možda se nekom nije svidjelo što sam tražio da objave imena onih koji su je dobili, jer je među njima veliki dušmana Sarajeva i BiH.

 

Vi ste s ranjavanjem u Sarajevu na najgori način osjetili agresiju.

- Od prvog dana bio sam na nišanu. Preživio sam zahvaljujući ljekarima i fizičkoj konstituciji. Nisam htio nigdje otići, a mogao sam da biram. Opet bih tako uradio.

 

Jedan ste od prvih osnivača SDA.

- Napustio sam SDA 1998. godine, jer ne poštuje one koji su, rizikujući glavu, još 1990. godine stavili potpis na njeno formiranje. 

 

Kako kao profesionalni poslanik u Skupštini KS vidite njegovo funkcioniranje?

- KS je vodeći bh. kanton. U KS je započeto nekoliko stotina projekata, kao rezultat dobrog skupštinskog rada, dobre Vlade, premijera, administracije. 

 

Jesu li Vaši najbolji prijatelji iz svijeta muzike?

 - Nisam se mnogo družio sa muzičarima. Bio sam dobar prijatelj sa Zaimom Imamovićem, Himzom Polovinom... Imao sam (i imam) prijatelje u slikarstvu, poput rahmetli Ibrahima Ljubovića, te našeg i svjetskog slikarskog barda i patriote Mersada Berbera, Safeta Zeca... To su ljudi koji nas u svijetu predstavljaju na najbolji način.

 

Bili ste strastveni lovac.

 -   Volio sam lov, ali ne da ubijam, nego da uživam. Posebno sam volio ići u Hutovo blato u lov na pernatu divljač, ali i na Zelengoru, u Posavinu, Gradačac, u Bosanski Šamac na prepelice... Međutim, sve je to u meni zaustavljeno 1990. godine, kad je počela agresija. Tad sam zauvijek ostavio pušku.

 

(Intervju i fotografija iz knjige 101 INTERVJU Fuada Kovača, Sarajevo 2006. godine.

Razgovor je vođen u decembru 2005. godine)

 

 

 

Književnik i novinar Fuad Kovač rođen je 1. februara 1965. godine u Zurovićima kod Gacka. Skoro 25 godina bavi se novinarstvom, a pisao je za mnogobrojne listove i časopise.

Poeziju zapisuje više od 25 godina, za koju je 1983. i 1986. godine osvojio dvije prve republičke nagrade. Prije rata bio je učesnik skoro svih književnih manifestacija na području tadašnje Jugoslavije, kao prepoznatljivo poetsko ime najmlađe generacije.

Zastupljen je u biltenu Književne omladine BiH za 1982. godinu. Prozu, poeziju i književnu kritiku već godinama objavljuje u mnogobrojnim bh. književnim časopisima. Autor je zapažene zbirke pjesama “Prozor nad rijekom” (2001.). Za pripovijetku “Bijeli konj” dobio je nagradu "Zija Dizdarević" za najbolju bh. pripovijetku u 2000. godini. Autor je knjige pripovijedaka “Bijeli konj” (2004.). Autor je (sa novinarom Mustafom Borovićem) knjige ratnih zapisa “Godine opstanka” (2001.). Iz štampe mu je izašla prva knjiga “100 INTERVJU”, a do kraja 2006. godine izlazi druga. Priredio je knjigu priča najpoznatijih bh. pisaca na temu “Srebrenica” koja uskoro izlazi iz štampe na bosanskom i perzijskom jeziku.   

Trenutno radi na historiografskom projektu (zajedno sa prof. dr. Salkom Čamparom), čija se konačna realizacija očekuje do kraja 2006. godine. Ima pripremljenu stihozbirku pod nazivom “Nikad zavičaj”, i knjigu dječijih pjesama i priča. Itd.  

Priredio je i recenzirao veliki broj knjiga bh. autora.  

Član je Saveza novinara BiH i Društva pisaca BiH u statusu slobodnog umjetnika (profesionalni pisac). 

Od januara 1994. godine do marta 2005. godine radio je u redakciji sedmičnog magazina “Ljiljan”, a član je redakcije lista “Slovo”, čiji je izdavač Društvo pisaca BiH.

Trenutno je novinar “Dnevnog lista” iz Mostara. Uskoro će početi prenositi studentima novinarsko znanje kao univerzitetski profesor.

Živi na Ilidži.

 

     

Knjiga

ISTINE I LAŽI

GENERALA ĐORĐA ĐUKIĆA

Svjedočenje bivšeg (umrlog)

Mladićevog pomoćnika i Haškog optuženika

 

 

 

Knjiga koja otkriva mnoge nepoznanice i svjedoči o vremenu agresije na BiH. Priređivači ove zanimljive historiografske knjige, koja iz štampe izlazi sredinom septembra ove godine, su bh. novinari Fuad Kovač i Hamid Deronjić, a izdavač “Maljen” iz Prozora. 

 

Evo šta, između ostalog, možete čitati na 160 strana eksluzivnog i jedinog svjedočenja Đorđa Đukića, umrlog generala Karadžićevih Srba: o Đukićevom hapšenju na Ilidži, angažmanu u JNA i prekomandi u Bosnu, o sastanku u  Predsjedništvu SFRJ, o izmještanju Komande iz Sarajeva i izvlačenju vojnih rezervi, o blokadi i granatiranju Sarajeva, naoružavanju bosanskih Srba, o vezama sa Generalštabom Vojske Jugoslavije, o tome kako je Srbija ratovala u BiH, o nabavci municije i naoružanja, o sastancima kod Perišića, o dobrovoljcima iz Srbije i strancima u srpskoj vojsci, o mobilizaciji u Srbiji, o Karadžiću, Mladiću, braći Momčilu i Mirku Krajišniku, Tolimiru, Milovanoviću, Miloševiću, Koljeviću, Biljani Plavšić, Kaliniću, Stanišiću, Fikretu Abdiću,.. Ko je  naređivao upotrebu aviobombi u agresiji na BiH? Đukić govori o moniranju objekata, napadu na Srebrenicu, o muslimanskim zarobljenicima i logorima, o vojnim porazima, švercu i pljački naftom i oružjem, o saradnji sa Hrvatima, o sastancima u Glavnom štabu VRS, o naoružavanju nakon Dejtona, o iseljavanju sarajevskih Srba, o sastancima sa Miloševićem, o nabavci artiljerijskog oruđa veće razorne moći, o instaliranju raketnih sistema za PVO oko zaštićenih zona Srebrenice i Žepe, o zarobljenim pilotima NATO-a, o mogućem vojnom udaru u RS-u,  o samoubistvu Mladićeve kćerke, o Arkanu i Šešelju, o učešću Grka u napadu na Srebrenicu, o dolasku Žirinovskog, o Mauzeru, o planu napada na Srebrenicu, o školovanju u Beogradu i Zagrebu, o padu Glamoča, Grahova, o odnosu Mladića i Glavnog štaba VRS, o saradnji  sa tzv. Herceg –Bosnom… Itd. Itd.

 

Kontakt telefoni: ++387 33 45 91 16, ++387 62 18 35 02 (Fuad Kovač) i ++387 61 15 11 73 (Hamid Deronjić)

E-mail: fkovac@bih.net.ba  i  deham@bih.net.ba

 

 

 

PREDGOVOR (iz knjige)

 

General Đorđe Đukić, član Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, uhapšen je, zajedno sa pukovnikom Aleksom Krsmanovićem, krajem januara 1996. godine na putu od Pala do Ilidže.

Obzirom da pokojni Đukić nije doživio suđenje u Haškom tribunalu, izjava koju je dao nadležnim organima u Sarajevu ostala je kao njegovo svjedočenje o onome šta je sve, kao član Glavnog štaba Vojske Republike Srpske, radio u Bosni od 1992. do 1996. godine.

Suđenja koja su uslijedila pred Haškim tribunalom, a pogotovo suđenje Slobodanu Miloševiću, demantirala su mnoge generalove iskaze date u Sarajevu.

No, Đorđe Đukić je jedan od oficira JNA koji je prisustvovao sastanku u Predsjedništvu SRFJ u aprilu 1992. godine kada mu je saopštena odluka da je, sa još nekolicinom oficira, budućih članova GŠVRS-a, prekomandovan u Bosnu. Đukić je kao predhodnica u Bosnu doletio helikopterom u izviđanje terena. On je i svjedok prvih Mladićevih naređenja u komandi na Han Pijesku. Kao pomoćnik komandanta VRS-a za logistiku bio je zadužen za odlaske u Generalštab Vojske Jugoslavije u Beograd i nabavku, pored ostalog, naoružanja i municije. Istim poslom putovao je po završetku rata i u Rusiju.

Zato je, pored niza detalja manje poznatih široj javnosti a koje general iznosi, zanimljivo kako ovaj “partizanski sin”, našavši se samo dva mjeseca nakon rata u gradu po kojem je pucano municijom koju je i on nabavljao, objašnjava svoj angažman od 1992. do 1996. godine.

Funkcioniranje odbrambenog mehanizma, potpuno razumljivog za poziciju u kojoj se Đukić našao, nakon niza  procesuiranja optuženika u Hagu, danas je dobro poznato. Ali, osim posebne specifične težine, zbog vremena i mjesta gdje je data, Đukićeva izjava predstavlja "matricu odbrane" za sve kasnije slučajeve izjašnjavanja o krivici za eventualno počinjene zločine tokom agresije na Bosnu i Hercegovinu. Na sva pitanja koja bi se mogla ticati i njegove odgovornosti Đukić, naime, odgovora uvijek isto: nisam znao, nisam učestvovao, nisam odlučivao… Tako se general, iako je bio član GŠVRS-a, uglavnom poziva na totalnu neobaviještenost o aktivinostima, pa čak i samim sastancima Glavnog štaba. Često ga i sjećanje ne služi. Njegova prekomanda iz Beograda u Sarajevo, a zatim izmještanje komande Druge armijske oblasti iz Sarajeva na Han Pijesak, te njeno transformisanje u GŠVRS-a, kao da je bila priprema za manevre a ne za rat.

Isto tako Mladićev pomoćnik za logistiku ne vidi ništa problematično u tome što prolazi pored više hiljada zarobljenih i izgladnjelih civila na Manjači, nego se brine kako da isprazni farmu da bi do zime u nju smjestio stoku. Načelnik tehničke službe u Jugoslovenskoj vojsci nema veze sa modifikovanjem aviobombi kojima su razarani bh. gradovi.

Kad govori o odnosu politike i vojske u RS-u, za sve su krivi Karadžić i Krajišnik. A kad se postavi pitanje odgovornosti vojnog vrha, onda se general Đukić nije slagao ni sa Mladićevim metodima. Istina, general je izrazio i spremnost da se pokaje ako je od 1992.  do 1995. godine bilo sve onako kako je informisan u Sarajevu. Nažalost, nije bilo prilike da  se provjeri generalova spremnost za pokajanje, jer bi u Hagu, da je poživio, dobio sve potrebne detalje.

Sudeći po onome što je, po vlastitom priznanju, radio tokom agresije na BiH, o generalu Vojske Jugoslavije i Vojske Republike Srpske prije bi se moglo reći da je bio aktivista Crvenog krsta, ili bar član "Kola srpskih sestara". Generalu se zaista  može vjerovati da je bio ubijeđen  kako će Bosna ostati u Jugoslaviji. Na tome je svojski radio. Nikakvu smetnju pritom nije pravila činjenica da je BiH, prije nego što će general doći da se u njoj bavi vojnom logistikom, postala nezavisna država.

Međutim, niz događaja o kojima Đukić detaljno govori, kao što je njegova prekomanda, zajedno sa Mladićem, Gverom, Tolimirom (svi sa haške liste) iz Beograda u komandu Druge armijske oblasti u Sarajevu u aprilu 1992. godine, pa sve do generalovog odlaska u Rusiju nakon Dejtona, u decembru 1995. godine, na razgovore o naoružavanju Vojske Republike Srpske, zatvaraju krug u kojem postaju očite aktivnosti generala Đukića, makar on u svemu tome bio i izmanipulisan i neinformisan.

Jedino što bi se moglo generalu povjerovati jeste da nije bio dovoljno informisan o tome da bi mogao biti uhapšen na putu za Ilidžu.

 

Priređivači

 

General Đorđe Đukić rođen je 8. marta 1934. godine  u selu Petrovo Vrelo pokraj Glamoča. Uhapšen je  30. januara 1996. godine u Sarajevu, a u MKSJ sproveden  12. februara 1996. godine. Na prvom stupanju pred Sud, 1. marta 1996. godine, izjasnio se da nije kriv po svim tačkama optužnice. Privremeno pušten na slobodu ( 24.04.1996.) uslijed lošeg zdravlja. Preminuo 18. maja 1996. godine.        

U optužnici koja je potvrđena 29. februara 1996. navodi se da je Đorđe Đukić bio član Glavnog štaba vojske bosanskih Srba od 19. maja 1992. Glavni štab je bio odgovoran za planiranje, pripremu i izvođenje vojnih operacija bosanskih Srba u Bosni i Hercegovini. U optužnici se dalje navodi da je Đorđe Đukić bio pomoćnik komandanta za logistiku.

Navodi se da je Đorđe Đukić, sporazumno s drugima, planirao, pripremao i na druge načine pomagao u planiranju i pripremi djela i operacija Vojske bosanskih Srba. Ta djela i operacije uključivala su granatiranje civilnih ciljeva. Od otprillike maja 1992. do otprilike decembra 1995., u Sarajevu su vojne snage bosanskih Srba, na raširenoj i sistematskoj osnovi, hotimično ili ne obraćajući pažnju, pucale na civilne ciljeve koji nisu imali nikakvog vojnog značaja kako bi ubili, ranili, terorizirali i demoralizirali civilno stanovništvo Sarajeva.

 

 

 

 

Iz knjige

 

“Istine i laži generala Đorđa Đukića”

 

(Priredili: Fuad Kovač i Hamid Deronjić)

                     

 

 

 

……………………

 

DOBROVOLJCI IZ SRBIJE

 

To da dolaze Šešeljevi i Arkanovi ljudi ovde

mogao sam da čujem preko sredstava javnog

informisanja.

Ja ću kazati da su Glavni štab, Šešeljevci i

Arkanovci dva protivnička tabora i nikad nisu  

radili zajedno, niti ih je Glavni štab po bilo kom

osnovu prihvatao. Glavni štab je od početka nastojao

da vojsku uredi, da ne stvori bilo kakvo

četništvo i nije prihvatao ni priznavao bilo kakvo

četništvo u vojsci. Treba ostaviti Karadžića, govorim

o Glavnom štabu. I tu je da ne kažem

odmah, ali vrlo brzo počelo dolaziti do razlike u

gledanju. Treba mi se verovati, ja se ograđujem

uvek, čini mi se da nije isključeno da je bilo

pojedinaca i grupica, ali nisu išli organizovano

sa nivoa vojske.

Ne kažem da to možda nije moglo biti na

nivou korpusa, da to nije moglo biti na nivou

brigade, ali na nivou vojske nisu išle organizovane

jedinice.

Pitam se je li moguće da Arkan dođe sa 100

ljudi, da se slika na televiziji i da ga celi svet

vidi, a da to, recimo, Vlada Srbije ne zna? Da.

On sigurno nije došao u organizaciji Vlade

Srbije. Nije snosio ni posljedice. To je ono što i

mi ne razumemo. On dođe na naš prostor bez

nas, šta ja znam ko njega šalje.

Znala je, u globalu, država Jugoslavija, znala

je država Srbija.11 Znala je, ali je nekome i

tolerisala.

Arkan je u jesen 1995. godine bio i u

Sanskom Mostu. Karadžić mu je vršio smotru

vojske, ali on je vrhovni komandant naše vojske,

a njegove nije. Eto, ipak je vršio smotru i obratio

im se. To je upravo ono što je protiv našeg viđenja

i mi to ne prihvatamo.

Glavni štab sigurno nije komandovao ni

arkanovcima, ni Šešeljevim ljudima, ni Aleksiću

na Grbavici.

Arkana se moglo videti na televiziji i da

SRNA intervjuiše njegovog sina u Sanskom

Mostu, Ključu... Tamo negde.

Znači, da je država koketirala sa nekim

drugim koji je bliži njenom shvatanju kako urediti

vojsku nego što je shvatanje onih koji su u

njoj kao bili "komunjare".

 

KARADŽIĆ I MLADIĆ

 

Nije prisutna neka sloga između Karadžića i

Mladića, verovatno i zbog toga što nisam tu.

Znam da je Mladić bio negde oko slave kod

njega. Ne znam tačno da li ih je haška optužnica

zbližila ili udaljila. Mislim da ih je zbližila. Ne

mislim da su haške optužnice protiv njih nešto

značajnije popravile njihove odnose.

Gazde su (pitaju se) i jedan i drugi. Ipak veći

gazda hoće da bude Mladić. Ali, po Mladiću

Karadžić čini puno grešaka koje on ne može da

prihvati i ispoštuje.

 

NAGRADA ZA SREBRENICU

 

Krstić je postavljen za komandanta Drinskog

korpusa pre Srebrenice. Iz jednog razgovora

zaključujem, kad je bilo govora o nekom školovanju

starešina koji su poslati u Beograd, pošto

Krstić nije završio školu narodne odbrane, neko

je predložio da njega treba poslati jer, uz ostalo,

treba imati u vidu, kako je dobro urađen plan

napada na Srebrenicu.

Rasprava oko tog školovanja je bila

početkom decembra. Sad kad se početkom

decembra na nekom sastanku u Glavnom štabu

razgovaralo o tom ko će da ide u školu i kad se

naišlo na ime Krstića i kad je postavljeno pitanje

šta se misli o njemu, onda je neko od generala,

nisam siguran da li Gvero ili neko drugi da,

pored njegovih skolonosti i sposobnosti, posebno

treba imati u vidu koliko je dobro uradio plan

napada na Srebrenicu.

Inače, to je bilo prvi put da su naši oficiri

otišli na školovanje u Beograd. Krstić je otišao i

još 20-tak ljudi u Generalštabnu školu. U školu

narodne odbrane otišao je general Novica Simić,

pukovnik Savčić, pukovnik Savo Sokanović iz

Glavnog štaba. On je načelnik uprave za

informisanje. Otišao je pukovnik Šarganović,

komandant 27. baze, pukovnik Ratko Miljanović,

moj zamenik. U Generalštabnu školu otišao je i

potpukovnik Miroslav Cvijetić, referent u tehničkoj

službi. Mislim da je otišao major Bulić, načelnik

tehničke službe Prvog korpusa. To su ti koje

znam. Otišli su 29. decembra, a škola traje godinu

dana. Pošto nemamo te škole, onda je dogovoreno

i prihvaćeno da ih oni u Jugoslaviji školuju.

Plate, inače, primaju tamo, a cena škole neće

biti nadoknađivana.15

Besplatno školovanje kao što je i nekad bilo.

I onaj oficir iz Niša i ovaj sa Pala u istom su

položaju. Republika Srpska neće ništa plaćati

Jugoslaviji. Mislim da je to bio glavni predmet

Perišićevog boravka nedelju dana pre. Platu od

Vojske Jugoslavije primaju samo aktivna vojna

lica, u proseku negde oko 1.200 dinara.

Još nisam dobio penziju, ali računam da će

biti oko 1.200 dinara. Može se živeti, ali skromno.

 

 

ZDRAVKO TOLIMIR

 

Dobar zanatlija, obrazovan, veoma blizak s

Mladićem, disciplinovan, sve u smislu - to je stav

komandanta. U stanju je da se bori za taj stav.

Tolimirom je moj zemljak, iz Glamoča smo, i

ništa drugo nas ne veže.

Kad je u pitanju taj službeni deo ništa

posebno - ne kontaktiram sa njim i ne razmenju-

jemo neke posebne misli. Sa njim se retko

viđam, jer on je na komandnom, a ja na pozadinskom

mestu. Ne znam da li sam za ove tri godine

dva-tri puta bio kod njega u kancelariji.

 

BILJANA PLAVŠIĆ

 

Plavšićka je nominalno potpredsednik jer je

tako izabrano od naroda. Prisustvuje sastancima,

malo joj daju zadatke, zna i da se buni, malo ili

92

Copy of ISTINE I LAZI GENERALA DJORDJA DJUKICA knjiga Priredjivaci F. Kovac i H. Deronjic Izdavac MAKLJEN

nimalo je ne konsultuju, više je pro-forme tamo.

Nećete čuti od nje da mrzi Muslimane, ali ćete

čuti od nje: 'neka oni ovde, a ja onde', možemo

biti dobre komšije. Nećete čuti da iskazuje

mržnju. Ona je stalno bila u sukobu sa Beogradom.

Ona se ne bavi ničim, jednostavno sada je samo -

potpredsednik.

 

FIKRET ABDIĆ

 

Ne znam ko je obezbeđivao naoružavanje

Fikreta Abdića. Znam da je na jednom od tih

sastanaka bilo govora da će ići zajednička akcija

i će to uspeti. Međutim, na nekom od narednih

sastanaka, naročito kad je bila ona ofanziva kad

ga je Peti korpus oterao, bilo je govora da je

novac uzaludno bačen, da se neće dogoditi to što

je planirano. Bilo je to u jednoj diskusija da se

neće desiti planirano, da će se opet Abdićeve

jedinice predati i sa naoružanjem koje imaju

opet će naoružati Peti korpus.

Postojala je nekakva koordinacija, verovatno.

Čim su vojske išle zajedno, postojala je sigurno.

Zna se da se za onaj prvi poraz okrivljuje

Vojska Republike Srpske, da se ona povukla bez

znanja, pa zašto, pa kako...? A koordinirana je

akcija Vojske Srpske Krajine i Vojske Republike

Srpske u onoj velikoj ofanzivi.

Na Glavnom štabu bilo je o tome govora u

delu kad se razgovara o planiranju zadataka

Vojske Republike Srpske, ali nije razrađivano u

onome smislu operacionalizacije, ne bar kad sam

ja bio prisutan.

U zajedničkoj operaciji Vojske Republike

Srpske, Republike Srpske Krajine i Abdićevaca

mislim da je Una bila cilj. Sećam se početka te

akcije. U jednom trenutku je bilo govora i eventualno

Bihać da se uzme, ali znam iza toga, u

nekom vremenu, razlozi, ako mogu da tako

zaključim, čini mi se da su više navođeni stavovi

međunarodne zajednice oko Bihaća, da je

dovoljno zauzeti Unu i ne treba praviti razlog

mogućih sankcija.

 

SARADNJA SA HRVATIMA

 

Bila je i razmena pomoći sa Hrvatima oko

izvlačenja stanovništva iz ovih ugroženih

područja. Vlada je dostavljala pismene zahteve

oko toga. Video sam zahtev u nekoliko navrata.

Tražili su da se obezbede vozila i da se pruži

pomoć oko izvlačenja hrvatskog stanovništva. Tu

je, valjda, bio postignut i neki sporazum, pa su

oni nama nadoknađivali utrošeno gorivo i davali

su nam još neku količinu. Vojska je negde imala

neposredne kontakte, to je išlo uglavnom linijom

obaveštajne službe sa Ivicom Rajićem iz

Kiseljaka. Razgovarao je sa našim prvim obaveštajcem

Petrom Salapurom. A s kim je Rajić razgovarao

- nemam pojma. Tražio je da obezbedimo

prolaz da dođe do goriva iz Hercegovine. I

onda je, koliko se sećam, postignut neki

aranžman da on doveze dve cisterne; njemu

jedna, nama jedna. To je prolazilo. Koliko je

tako dobijeno goriva ovim dogovorom s Rajićem,

nisam siguran. Mislim blizu 400 tona.

Gorivo za helikoptere i avione ne nabavljamo.

Izvesne količine, mislim oko milion i po

litara, ili oko tri hiljade tona, mislim da smo

imali ovdje u Misoči. I avijacija je relativno

kratko letela pa je to gorivo je i danas ostalo kao

rezerva.

 

 

ISELJAVANJE

SARAJEVSKIH SRBA

 

Glavni štab oko iseljavanja stanovništva

nikada nijednog trenutka nije raspravljao, osim

što je postavljeno pitanje, pošto tu ima porodica

starešina, porodica vojnika, porodica onih koji

rade u bazama, šta će biti, hoće li se pružiti

pomoć za iseljavanje?

I onda je rečeno, dok se ne donese politička

odluka o iseljavanju stanovništva, ne sme ni

vojska poduzimati bilo kakve mere o iseljavanju

porodica pripadnika vojske. Jer bi to bio loš

predznak za ostale. To je stvar politike i o tome

se Glavni štab nije izjašanjavao. Ne znam, ali ja

u Beogradu svašta čujem. Moja rođaka kaže da iz

Vogošće manje - više sve ode. Pita šta da radi, a

ja joj kažem da ne ide znajući kakve probleme

imaju ljudi koji su otišli iz drugih krajeva.

A o tome šta je planirano za Sarajevo ne

znam ništa jer nisam bio na tom sastanku. Kad

sam se vraćao iz Vogošće i ušao u hotel “Park”,

naleteo sam na sastanak na kome je bio

Krajišnik i predsednici opština, bilo je možda 25

ljudi. Pričalo se o stanju u Sarajevu, Krajišnik je

to iznosio u smislu da se izvrši priprema, da je

odluka doneta da se samo dislocira namenska

industrija, da će se voditi dalja bitka za stvaranje

uslova za povoljniji položaj srpskog dela

Sarajeva. Svi su uglavnom bili opterećeni problemom

hoće li se moći ostati, odnosno šta sa narodom?

Ni na jednom sastanku, na kome je govoreno

o tome kako će se narodu objašanjavati

iseljavanje iz Sarajeva, nisam bio prisutan.

 

 

SASTANCI

SA MILOŠEVIĆEM

 

Prisustvovao sam samo jednom sastanku

kada je povedena akcija oko mirovnog procesa.

Bio je to sastanak sa Miloševićem kad je delegacija

bila ispred Republike Srpske. Prisustvovao

sam na tome sastanku na kojem je trebalo da se

da nekakva saglasnost da Milošević može pregovarati

u ime Republike Srpske. Jedino sam

odlazio kod mojih kolega, i to kod Ratka

Milovanovića, generala, pomoćnika za pozadinu

u Generalštabu Vojske Jugoslavije. To je moj

bivši zamenik. Ne znam da li sam jednom ili dva

puta navratio kod Perišića, u zgradi

Generalštaba, Kneza Miloša 35, naspram vlade

Srbije.

Ja u službenom svojstvu, isključujući taj sastanak

koji je bio kod Miloševića, nisam više prisustvovao

kao službeno lice.

Na sastanku su bili naši političari;

Krajišnik, predsednik Vlade Kozić, Kontić,

ministar spoljnih poslova Aleksa Buha, Biljana

Plavšić, Koljević... Iz vojske su bili Mladić,

Gvero, Tolimir, ja. S njihove strane je bio Lilić,

Milošević, Perišić, Momir Bulatović, ministar,

drugi Bulatović.

Sastanak je trajao do poslepodne, oko pet

sati. Uglavnom su političari diskutovali, a mi

smo bili kao neka vrsta dekora, ili ne znam šta

smo? Milošević je predsedavao, raspravljalo se

kako će se u Dejtonu nastupati, ko će sačinjavati

delegaciju? Rasprava se vodila oko toga može li

Milošević dobiti saglasnost da zastupa

Republiku Srpsku? On je tražio da mora imati

potpis da je on ovlašten od delegacije Republike

Srpske i da sve što on potpiše oni treba da prihvate.

To je i potpisano, samo patrijarh Pavle nije.

Patrijarh Pavle je samo govorio u delu da ne

treba ići u raskol da treba to sve privoditi u tom

smislu da se stvori i obezbedi mir, da se stvore

uslovi da može narod normalno živeti.

Šta su generali mislili? Poznato je da je u

prirodi stvari da vojska uvek ima malo drugačije

gledanje od politike. I uvek ima primedbe na to

kako onaj govori, šta govori, kako zastupa.

Razgovarao sam i sa Koljevićem, u pauzi.

Sarajevo je bilo veliko pitanje, posebno oko toga

kako ga tretirati? Milošević nije smatrao da je

Sarajevo bitno za proces, a to Karadžiću nije

odgovaralo.

 

BOSNA U JUGOSLAVIJI

 

Pre rata bio sam i na sastanku posvećenom

organizaciji vojske, tadašnje JNA. Bile su dve

varijante; Jedna sa Bosnom u Jugoslaviji, i

druga, bez Bosne u Jugoslaviji. Da vam kažem

general Simanović, koji je načelnik Prve uprave,

jer je to u njegovoj nadležnosti, rukovodio je sastankom,

ali je paralelno sa njim u delu koji se

odnosi na formiranje vojske u jednoj i drugoj

varijanti bio i general Ljubo Domazetović kao

načelnik Treće uprave. Sastanaku su prisustvovali

pomoćnik za pozadinu, svi načelnici

rodovskih i pozadinskih službi.

To je moglo biti u martu mesecu 1992.

godine. Znate, u to vreme, bez obzira što je bio

rat, SSNO se bavio pitanjem smanjenja vojske u

celini pa je bilo dosta sastanaka posvećenih organizacionim

problemima unutar vojske. I nije

bilo neuobičajeno da dolazimo na te sastanke, ali

mene je ovog puta iznenadilo to kad sam ušao u

salu da vidim te karte. Kada je javljeno da idemo

na taj sastanak znali smo da se radi o reorganizaciji

vojske. Mislili smo da je to razlog.

Medutim, kad sam ušao, vidio sam da je sad

nešto sasvim novo. Koliko se sećam u ovoj varijanti

bez BiH trebalo je da bude izmedu 90 i 100

hiljada ljudi, a u varijanti sa BiH u Jugoslaviji od

130 do 135 hiljada pripadnika armije. Nije na

sastanku bilo govora o mobilizaciji.

Dakle, bile su nacrtane dve karte sa granicama

Jugoslavije u kojoj je BiH i granica

Jugoslavije u kojoj nema BiH. Zaključeno je da

svaki od učesnika napravi svoj predlog za svoje

sastave u obe varijante. Znam da je sektor pozadine

predviđao tri baze na ovom prostoru kao što

su bile i ranije - banjalučka, sarajevska i tuzlanska.

To je prvi put bilo da sam se sreo da je neko

razmišljao i o tome. Bilo je dosta primjedbi

zašto vojska da razgovara i zašto država nije bila

iza tih pregovora BiH i JNA.

U izjavi sam napisao: "Pouzdano znam da je

postojala rešenost da se u okviru Jugoslavije

sačuva BiH".

Kad sam se sreo s tom kartom po prvi put u

životu sam emotivnije reagovao. Znam i za

mnoge druge da je to bio grom iz vedra neba.

Moj susret sa tom kartom značio je za mene

jedno strašno zaprepaštenje. Ja sam tada iskazao

bes, ali to je manje bitno.

Zna se da je BiH proglašena kao nezavisna

država, ali postignut je nekakav politički dogovor

koji je isključivo bio vezan za činjenicu da je

vojska tu imala instalirane izrazite kapacitete, da

se računalo, verovatno, za taj period ako je BiH

trajno dobila samostalnost, da će za taj period

trebati neke od kapaciteta razvijati, usvojiti,

polako izvlačiti onaj deo materijalnih rezervi za

koje se smatra da treba da se izvuku.

Moje je razmišljanje, kad je već rečeno treba

se izvlačiti, bio sam uveren da hoće da se izbegnu

svi oni konflikti koji su se pojavili u

Hrvatskoj.

O formiranju neke “velike Srbije”, o tome

vojska nije nikad raspravljala, niti sam ja naišao

na neki zvaničan dokument da je o tome neko

rekao e, cilj je taj i taj.

 

KRIVI SU NESPORAZUMI

 

Mislim da je tu ključ naših nesporazuma,

naših u ovom slučaju, što kod mene neće da se

razume da ono zbog čega se Vojska Republike

Srpske okrivljuje, najveći deo toga nisam znao

da se radi. Imam razumevanja, polazi se od toga

general, član Glavnog štaba, sve ovo se dešavalo,

a on govori - ne znam.

Znam ja, bombarduje se Sarajevo. Ne trebam

biti ni u Glavnom štabu da znam da se bombarduje

Goražde, da se bombarduje, ne znam,... To

sam hteo da kažem. Puno toga nisam znao i to

što nisam znao teško ulazi u mene. Jer, neke

svari ne mogu da verujem, kosi se sa mojim

poimanjem i moralom.

Ako budem imao mogućnosti, prva stvar

koju hoću kao čovek da u sebi raščistim, sigurno

ću uložiti napore da saznam nešto od toga više,

nešto od tih bitnih stvari. Ako budem imao

mogućnosti, to će verovatno uticati na mene i

tako da sutradan, ako se to sve potvrdi, da ja

nešto kažem i iskažem nekakvo svoje kajanje

zbog toga. Ali i da objavim, kao što govorim, sa

kojim pobudama i ciljem sam učestvovao u tom

ratu. Bilo bi ludo da sad kažem da je sve ovo

uticalo na mene, ali jednostavno data mi je hrpa

informacija pred kojima se čovek mora zamisliti.

Mislim da je to jedini mogući način da bi čovek

saopštavajući stvarno stanje i ono što jeste moja

posredna primedba i da preko toga moju poslednju

krivnju na taj način iskupim. Kao čovek.

 

 

SADRŽAJ

 

Predgovor

Hapšenje na Ilidži

Angažman u JNA i prekomanda u Bosnu

Sastanak u Predsjedništvu SFRJ

Izmještanje Komande iz Sarajeva

Izvlačenje vojnih rezervi

Blokada Sarajeva

Naoružavanje bosanskih Srba

Veze sa Generalštabom vojske Jugoslavije

Nabavka municije i naoružanja

Sastanci kod Perišića

Jugoslovenske uniforme na Karadžićevim vojnicima

Jedinice van kontrole

Dobrovoljci iz Srbije

Stranci u srpskoj vojsci

Mobilizacija u Srbiji

Nepovjerenje političkog i vojnog vrha

Zagovornici “čistog prostora”

Karadžić i Mladić

Krajišnik i Karadžić

Pamflet protiv oficira

Usamljeni komandant vojske

Mladić o Haškoj optužnici

Bliskost Mladića i Tolimira

Vlada je kupovala motore za aviobombe

Mladić naređivao upotrebu aviobombi

Intervencija generala

Naoružavanje u “Pretisu”

General se bavio ”svojim poslom”

“Udri po Sarajevu !“

“Lunama” po bh. gradovima

Miniranje objekata

Planiranje napada na Srebrenicu

Napad na Srebrenicu

Nagrada za Srebrenicu

Muslimani - zarobljenici

Mirko Krajišnik

Tihi Momčilo

Ratko Mladić

Manojlo Milovanović

Zdravko Tolimir

Susreti sa Koljevićem

Biljana Plavšić

Susreti sa Kalinićem

Karadžićeva pozicija

Jovica Stanišić

Fikret Abdić

O vojnim porazima

Šverc naftom

Saradnja sa Hrvatima

Šverc oružjem

U Banjoj Luci septembra 1993. godine

Provedba Mirovnog sporazuma

Naoružavanje nakon Dejtona

Iseljavanje sarajevskih Srba

Sastanci sa Miloševićem

Ja sam Jugosloven!

Bosna u Jugoslaviji

Srpska vojska je gubila teritorije

Greška srpskih intelektualaca

Krivi su nesporazumi

Prilozi

Biografija Đorđa Đukića

Orden za generala Đukića

Optužnica protiv generala Đukića

Starješine VJ “na službi” u Republici Srpskoj i tzv. Srpskoj Krajini

Index imena

 

 

 

 

 

 

 

 

 

                                             

 

 

Prezentirani tekst objavljujemo sa iskrenim nadanjem da ćete ga koristiti u svrhe koje ne mogu biti komercijalne. Očekujemo da ćete isti na ovoj stranici koristiti za čitanje u cilju vaseg ličnog obrazovanja, te da tekst nećete štampati na papir ili umnožavati i na bilo koji drugi način čineći ga za nekomercijalne svrhe dostupnim drugima.

         Ova stranica ne ostvaruje zaradu-profit. Svi objavljeni tekstovi su radi budućeg naučnog istraživanja i obrazovanja posjetilaca. U te namjere vi ste dobrodošli. Istovremeno u koliko želite materijal sa ove stranice koristiti u bilo šta drugo, dužni ste od vlasnika autorskog  prava zatražiti odobrenje. Činjenica da je tekst objavljen na ovoj stranici ne daje vam pravo da sa njim raspolažete po vlastitom nahodjenju. U vezi sa tim ne snosimo nikakve posljedice uzrokovane vašim činjenjem.

   Predhodna strana                           Naredna strana