Ivo Andric
   
Ivo Andrić
 
   

 

Omerpaša Latas

Audijencija

 

DISCLAIMER AND COPYRIGHT. The text presented here is intended for NONCOMMERCIAL USE and for the benefit of those who are not able to obtain the printed version.

      

U jesen, kad se okišalo i naglo zahladilo, Omerpaša je povukao vojsku u gradove, a sam se vratio u Sarajevo i pustio glas da se sprema da tu prezimi. U stvari, i to je bila samo jedna od njegovih ratnih varki. Njegove trupe bile su i opremljene i uvežbane za zimsko ratovanje, ali on to nije hteo da pokaže. Poznajući dobro bosanske ustanike i njihov drevni način ratovanja, on je računao sa tim da će im se vojska i onako pred zimu prilično osuti. Svojim povlašćenjem u Sarajevo hteo je da ostavi utisak kao da i on ne može preko zime da ratuje, i da tako postigne da što veći broj pobunjenika napusti položaj i ode kućama na zimovanje. A kad se to desi, on će iskoristiti prve suve zimske dane da iznenadi i napadne tako raspršene i malobrojne ustaničke snage koje su još na položajima. Iskustvo i teorija naučili su ga da najviše izgleda na uspeh imaju one operacije za koje protivnik smatra da ih nećeš moći izvesti.

       Ovo vreme od kraja jeseni do početka zime, serasker je iskoristio da uspostavi veze sa uglednim ljudima od sve tri vere iz cele zemlje. Neki su sami dolazili, a neke je on pozivao. Tih dana u Sarajevu smenjivale su se deputacije jedna za drugom. Svima je serasker objašnjavao svoju nameru da u potpunosti i bez pogovora sprovede u Bosni i Hercegovini carske uredbe, i pretnjama i laskanjima, darivanjima i ucenama nastojao da ih sve obaveže i uplaši, u svakom slučaju da ih prisili da mu u tom poslu pomognu.

     Početkom novembra meseca stigli su u Sarajevo knez Bogdan Zimonjić sa još četiri glavara iz istočne Hercegovine. Ova petorica bila su pred četom koja je razbila Alipašinog kavazbašu Pivodića na Zijevnju, pošto su prvo odbili poziv da mu se pridruže i krenu protiv Omerpašine vojske. Sad ih je serasker pozvao da im zahvali na lojalnom držanju i da im da uputstva za dalje upravljanje i održavanje mira i reda. Ali Omerpaša je imao još jedan, mnogo važniji razlog da lično vidi ove ljude i razgovara sa njima. On je znao da će, u ovom uništavanju svih žarišta otpora i nemira, posle Bosne vrlo verovatno doći na red Crna Gora, a da će svakako njemu biti poveren taj zadatak. I on se u najvećoj tajnosti spremao na to. A za takav pohod na Crnu Goru njemu je važno da na hercegovačko-crnogorskij granici vlada mir i da tu ima među Srbima nekoliko uglednijih ljudi na koje bi se bar donekle moglo osloniti. Zato je računao da obećanjima i darovima veže nekog od ovih knezova (po mogućnosti samog Zimonjića) za sebe, da ga ispita o stanju na granici i da vidi do koje mere bi mogao ubuduće računati sa njegovom pomoći.

     Omerpaša je najpre primio kneza Bogdana samog kao glavnog i najuglednijeg od njih, dok su ostali zadržani dole u velikoj ađutantskoj sobi. Pod teškim i visokim Zimonjićem škripale su i jecale drvene stepenice dok su ga izvodili gore na sprat u veliku sobu za prijeme. Kad se našao pred Omerpašom u toj svetloj, zastrtoj prostoriji, u kojoj je vedar novembarski dan ulazio na sve prozore, knez je malo zastao, kao planinac na proplanku i čistini, trepnuo očima i lako zabacio glavu, da bi jasnije video oko sebe i bolje se snašao. Omer ga je pustio jedan trenutak tako, a onda mu je srdačno i jednostavno ponudio da sedne.

       -Ovde, pored mene.

     (Kad bi ovako nasamo govorio sa uticajnim ljudima iz naroda, Omer je podešavao naročit ton i naročitu boju glasa. On je taj ton i taj glas vadio negde iz duboko zatrpanih sećanja na razgovore Ličana i Bosanaca koje je slušao u detinjstvu po sajmovima. Bio je uveren da je, govoreći tako „rođački“, neodoljiv i sposoban da gane i pridobije svakog. Ali, u tom je bio žrtva samoobmane i precenjivanja samog sebe, kao što često bivaju ljudi koji, zbog izuzetno velikih uspeha u životu imaju suviše poverenja u svoju snagu i svoju pamet, a premalo poštovanja za tuđu. Trudeći se da govori prisno, neposredno i grubo narodski, on je zaboravljao koliko su ga mnoge godine i veliki uspon u Carigradu udaljili od naroda, kome nikad nije ni bio posve blizak. Samouveren i siguran u sebe, on nije mogao da oseti kako mu ispod izveštačenog govora i ponašanja izbija lažna nota koju može da primeti i oseti svak osim njega, i koja ima tačno obrnuto dejstvo. Tako se on, bar u ovom slučaju, odavao upravo onim čim je mislio da zavede i prevari drugog.)

       -Ovde, pored mene!

     Ponovio je Omer svoj poziv i, neočekivano, oberučke prihvatio kneževu desnu ruku. To je bila bela i čudno neotporn, ali ogromna, teška kao nedopečen hleb; a ipak se po nečem osećala uspavana snaga udaraca kako bije iz te ruke koja je tolika da obe pašine jake ali mršave, lepo vajane, tamnopute ruke nisu mogle da je potpuno prekriju, i izgledale su na njoj malene, suve, kao ogorele.

     Bez vidljiva otpora, Zimonjić je još oklevao da sedne; nepomičan, lako je treptao očima, i najposle progovorio. Njegov glas, u kome je takođe bilo oklevanja, bio je i bojom i visinom tona bleđi i skromniji nego što se od tog snažnog tela i muškog lica moglo očekivati.

     -Da bijasmo...pozvali i moje društvo...da svi budu pri ovom razgovoru. Ako ti...nije što protivno?

     On je u govoru zastajkivao malko, i to na onim mestima gde je otprilike trebalo da dođe Omerovo ime ili njegove titule koje on zbog nečega nije hteo ili nije mogao da izgovori.

     -Nije mi protivno, ali mislim da je bolje da prvo razgovaramo nas dvojica, kao dvije glave, a poslije mogu i oni doći. Imam i ja svoje društvo, pa vidiš da nisam nikog pozvao. Društvo posla ne sviđa.

     Knez pristade ne rekavši ništa.

     Govoreći mirno, u isto vreme i s visine i toplo, Omer je zahvalio knezu što je sa svojim ljudima na Zijevnu, razbio četu Alipašinog kavazbaše i što se tako pokazao kao veran podanik, pametan glavar i prijatelj mira i reda. O Alipaši Stočeviću govorio je kao o čoveku koji je bio i prošao a njegove ljude nazvao je rđama i izelicama. Pomenuo je sultanske namere i planove: da se najposle povede u delo Hatišerif od 1839. godine. To će biti od koristi po celu državu, a naročito po hrišćanske narode. Samo, dodao je uzgled, knez i njegovi ljudi treba da se čuvaju Crnogoraca, koji su nepromišljeni, nemirni i brzi na zlo.

     Knez se malo pomače na jeftinoj austrougarskoj fotelji prevučenoj zelenim plišem, koja se nije videla ispod njega.

     Omer je govorio zatim o redu koji milom ili silom treba da se uvede u celoj Turskoj, pa i u Bosni i Hercegovini, o vojnoj sili kojom raspolaže i kojoj se nikakav odmetnik odupreti ne može, o novom i boljem položaju hrišćana, o važnoj ulozi i velikoj odgovornosti koju ljudi kao što je knez Bogdan sada imaju u svom narodu. On je nekoliko puta sevnuo očima, a šaka desne ruke stezala se polagano u pesnicu, i isto tako polagano opuštala. Zimonjić je ćutao. Gledajući u njegovo široko lice, tanka i velika, čvrsto stisnuta usta i visoko čelo koje je bilo u donjoj polovini preplanulo, dok mu je gornja polovina, koja je inačem pod kapom, bila bela i glataka kao u mladića, Omer je govorio dalje o kneževoj porodici za koju se zna u Stambolu odavno. Pominjao je njegovog dalekog pretka kneza Jovana, koji je dvaput izlazio pred sultana, njegovog oca popa Aćima, koga je narod voleo i turske vlasti uvažavale. I sve se svodilo na to da je on, knez Bogdan, pozvan da bude mnogo više i bolje od onog što je sada, jedan od stubova toga novog reda, stvarni prvak i jedini glavar svoga naroda.

       Zimonjić je sedeo bez reči i pokreta, samo je jednom lako prešao dlanom preko očijum kao da uklanja nevidljivu nit jesenje svile koja je naletela na njega. Omera je izazivalo to ćutanje, obletao je oko njega rečima i navaljivao kao na zatvoren grad. Posle laskanja i slabo prikrivenih ponuda došle su pretnje. Glas mu nije više bio dubok, duvanski promukao, i nije dolazio iz grudi, nego negde iz glave, kroz nos, ružno istanjen. Tim glasom govorio je živo o izuzetnom vremenu i svom zadatku u Bosni.

       Jednom u sto godina dolazi carski serasker u Bosnu, jednom ili nijednom, ali kad dođe, onda može sve i vezati i drešiti, i oduzeti i dodati, i visoko popeti i nisko spustiti; kišu samo ne može puštati ni zaustavljati, ali drugo sve može. A jedino budale to ne znaju i ne vide, i jedino se izlapele begovske glave pouzdaju u svoje fermane i tapije, a ne znaju da je to davno prošlo i da ti papiri ne vrede ni toliko da se od njih naloži vatra nasred Sarajeva. To su neuki i slepi ljudi, koji ne razumeju sadašnjost i ne vide šta se oko njih dešava ni kud svet ide. Pa ni prošlost ne pamte, inače bi znali šta znači kad serasker stigne sa carskom vojskom. Ne znaju da takav čovek sve može, samo jedno ne: ne može se pred sultanovo lice vratiti nesvršena posla. Ne znaju, na svoju nesreću, ne znaju, da takav čovek nema nikom da polaže račun ni o broju skinutih glava ni o sumama utrošenih dukata. A to bi morali da znaju. To treba da zna svaki koji sebi i svojoj porodici i svima svojima želi dobro. I teško onom ko to na vreme ne vidi!

       Serasker koji je sada izgledao zamoren i zlovoljan, postepeno je menjao način govora. Onaj „rađački“ ton bledeo je sve više. A u poslednjim rečenicama javljao se čak neki stran izgovor i naglasak.

       Zimonjić je ćutao. Samo je nekoliko puta trepnuo očima, što je moglo ličiti i na beznačajan osmejak, i na uzdržljivo odobravanje i ni na šta.

       Najposle, zaćutao je i Omer. Ali, ćutanje mu je bilo teže od razgovora koji nije bio lak. Obori oči zemlji, ali tu ne može dugo da izdrži, a čim ih podigne, pogled mu susreće isti prizor. Pred njim stoji džinovski gatački knez, dobroćudan i učtiv naizgled, a zagonetan i uverljivo uzdržljiv, stoji i smeška se osmejkom koji ne kazuje ništa, kao što ni oskudne reči koje izgovara ne kazuju stvarno ništa određeno i ne obavezuju nikog ni na šta. Uostalom, ko će znati da li je to osmejak ili samo divljačka grimasa, da li su to reči ili zadovoljno rzanje ogromnog zdravog tela? I sve to počinje pomalo da ga ljuti. Već od samog početka, sam ne zašto, bio je prema njemu ljubazniji i prisniji nego što je hteo i nego što to ovaj seljački knez o svom položaju i svojoj važnosti zaslužuje. Pa, evo i sada, ljuti se ali ne pokazuje svoju ljutnju. Naprotiv, kao kockar koji zna da samo novim i većim ulogom i smelijom igrom može izgubljeno da povrati, on je sad pojačavao svoju ljubaznost. Naglo je menjao tok razgovora. Pitao je kako su se tukli Alipašini ljudi, kakvo im je bilo naoružanje, pa odjednom okrete na drugo.

       -Ama, zaista ne pušiš duvan?

       -Eto...nisam navikao. Tako.

       -Ah, ah! A ja pušim i noću.

       -Ja.

       To kneževo „jŕ“ više je neodređen zvuk nego reč, a ukoliko je reč, ne kazuje ništa, niti potvrđuje niti poriče ono što je rečeno, niti podstiče na dalji razgovor. Omer odmah povisi glas lažno veselo i srdačno, „rođački“.

       -Ali imaš pravo, imaš pravo! Zato si zdrav. A služi te zdravlje, a? I, onako, muška snaga?

       Zimonjić je prešao preko pitanja kao da mu je postavljeno na nepoznatom jeziku. A razgovor je krenuo opet drugim pravcem. Omer je pitao kakvo je stanje na granici sa Crnom Gorom, koji su glavni ljudi sa crnogorske strane, i kakvi su. Odgovor kratak, nikakav. Granica je „ko granica“, a nekih važnijih ljudi tu baš i nema. Bežeći od ćutanja, Omer je za Turke oko Gacka i po istočnoj Hercegovini. Kakvi su sada? Ima li još siledžija? Na to je knez odgovorio nešto malo življe, ali opet neodređeno. Ima nekoliko takvih zlih ljudi; mogao bi kazati njihova imena i nabrojati nedela, ali bolje da mu u tom pomogne njegovo društvo.

       Videći da sa ovim čovekom nema razgovora, bar ne ovako i ne sada, Omerpaša je ustao, dozvao poslugu i naredio da dovedu Zimonjićeve drugove. Došla su i posedala četvorica prvaka. Ljudi koščati i krupni, manji i manje snažni od kneza Bogdana, ali i jači i viši od seraskera. Oni su govorili, čak i nepitani, i jedan drugom upadali u reč. Omerpaša ih je slušao kao izdaleka, gledajući mimo njih. (Svuda gde je umirivao bune, u Aziji kao i na Balkanu, on je dolazio u dodir sa rajom i njenim predstavnicima i uvek je taj dodir izazivao u njemu neko mučno sažaljenje, pomešano sa jakom odvratnošću, koje ga je gonilo da skrati razgovor i prekine dodir. A ovi ljudi koji govore jezikom njegovog detinjstva još su teži i neprijatniji i izgledaju mu kao niži stvorovi koji su se za muku rodili, živeli i ostareli, ali se nisu razvijali ni pravo očima progledali.) Slušao ih je s naporom. I samo ih je jednom hladno i strogo vratio na pravac razgovora. Zimonjić je ćutao. Sve se završilo Omerpašinom svečanom zahvalom i pohvalom i hrabrenjem da na tom putu istraju. On je ustao, poustajali su i prvaci, gledajući jednako u njega, kao da očekuju da im još nešto, glavno kaže. Sad su stajali poređani vojnički, sa kapama u rukama, a Omer je prolazio pored njih. Poslednji u redu, mršav starac nakostrešenih brkova i isturene jabučice, sa teškim srebrnim tokama na grudima, rekao je na pašine hvale, malo oštro:

       -Jeste, gospodine, sve je onako kako si rekao, ali još uvek su velike dacije i svakojaki tereti na nama.

       Omer, koji je stajao upravo pred njim, za glavu niži od njega, osmehnuo se i položio ruku na njegove velike toke.

       -Skinuću ja to sa vas.

       Starac je naglo oborio pogled, kao da hoće da vidi jesu li toke još na njemu, a Omer je povukao ruku i, jednako se smejući, ponovio da će stati na put svakom zulumu i ukinuti sva nepravedna davanja i namete. Preporučio im je da ostanu još koji dan i da razgledaju Sarajevo. A za to vreme, svi su njegovi gosti i u hanu gde su odseli mogu da poručuju šta god žele od jela i od pića. Ne treba da se ustručavaju. Rukovao se sa svima, a kad je došao red na Zimonjića, rekao mu je brzo i neočekivano:

       -Ti ćeš, vojvodo, ostati danas kod mene na ručku.

     Zimonjić je opet zabacio glavu i gornji deo tela lako unazad, kao čovek koji se izmiče u želji da bolje vidi i da se razabere. Zaustio je da kaže nešto, pokazujući rukom na svoje društvo. Omer ga je prekinuo. Ništa ne treba da brine. Za njih je spreman ručak u hanu. I prvaci su najposle izišli, nespretno se okrećući i bacajući začuđene i brižne poglede put Zimonjića.

       Dva čoveka, koji su sada ostali lice u lice sami, nisu ličili jedan na drugog ni po čem, ali po jednom jesu: po mučnom osećanju iščekivanja i neizvesnosti.

       U svojim mislima sporog i tvrdog hoda Zimonjić je procenjivao izglede i mogućnosti ovog nametnutog mu sastanka udvoje. Šta može da uradi ovaj Omer sa njim? Ili će i dalje nastojati da ga laskanjem i mićenjem veže za svoju i tursku stvar? Ili će ga posle ručka predati zaptijama i zadržati u zatvoru? Toga je bivalo kod ranijih vezira. Ili će ga otrovati? Ne, to neće. Nisam ja neka tako krupna i važna glava, a što je glavno, seraskeru ne bi nikako sada išla u račun moja smrt i nema nikakve potrebe ni da me hapsi i progoni,  a još manje da me smakne. Toga se ne treba bojati. Opasnost ovde, to je Omer sam. Zlica i krvopija, bez srca i obraza, a pametan i vešt, i lukav kao zmija. Zna mu poreklo, zna i krvave tragove koji su ostajali za njim kud god je prolazio po Tusrkoj Carevini. A i da ne zna, dosta mu je ovo što ovde već dva sata gleda i sluša. Kad vidiš ovako čoveka suviše sigurna u sebe i u ono što kaže, hitra i slatka na reči, koji ti nudi što mu ne tražiš, odobrava što kažeš, a ostaje pri onom što je namislio, znaj da je kurva i bezdušnik, i kloni ga se koliko možeš. To zna sigurno. I da je ovo nešto krš i šuma, on bi to i učinio, ali kako da ga se kloniš kad ostaneš ovako nasamo sa njim, po njegovom vlašću, u njegovoj kući i na njegovom prokletom hlebom?

     U zabuni i iščekivanju bio je, na svoj način, i Zimonjićev domaćin. Bilo je prilično jasno da će ovaj krupni gorštak ostati pri svom ćutanju ili pri rečima koje ne kazuju ništa više od ćutanja, ali sa tim se Omerpaša nije hteo ni mogao pomiriti. Čudan lični prkos nagonio ga je da ovu stvar tera do kraja. Jeste da mu je stalo da pronađe nekog od prvaka na toj granici, koga bi mogao pridobiti i u potrebi iskoristiti, ali to nije mnogo hitno ni tako važno da bi zbog toga morao da se ovoliko udvara ovoj gromadi od čoveka. On u ovom trenutku i ne misli toliko na to koliko na svoju čudnu i nestrpljivu potrebu da ovog seljaka smekša i savije bar malo ka sebi, da ga navede na prisniji, makar samo i lični razgovor.

     Oživeo, opet svež i nasmejan kao u početku audijencije, serasker je izdavao naređenja za ručak. Nečujno su ulazili i izlazili momci. Dvojica su bila u crnim poluevropskim modelima sa širokim pantalonama, koje su se sužavale pri dnu kao šalvare, i sa nekom vrstom dugačkih redengota zakopčanih bezbrojnim nizom dugmeta sve do pod grlo. Jedan je bio u živopisnom turskom kostimu. Taj je bio Crnac. Pojavljivali su se i nestajali nečujno, a i seraskerova naređenja bila su kratka i poluglasna. Izlazeći, išli su vrlo vešto natraške, i svemu izgledali knezu kao pelivani o kojima je slušao da postoji, ali koje nikad nije video. Jedan od tih momaka uneo je piće i meze. Četiri razne vrste rakije i konjaka bile su u četiri kristalne flaše povezane spletom srebrne žice u jedan servis.

       Opet je nastao razgovor oko Zimonjićeve umerenosti.

       -Kako, ni rakije ne piješ?

       -Ama, ne može biti! Anasonliju da probaš?

       Zimonjić je odbijao; ni rečima ni pokretom, ali celom težinom svoga nasmejanog ćutanja.

       -Dobro, nisi tome vješt, ali ovo je stolačka lozovača, ovo možeš.

       Sporazumeli su se za lozovaču. Tada je Zimonjić nekim neverovatno sporim i dostojanstvenim prazničnim pokretima prihvatio napunjenu čašicu, koja je u njegovoj ruci izgledala malena poput ženskog naprstka, prineo je usnama i, otpivši vrlo malo, vratio na stolić. Omer je mešao svoju mirisnu anasonliju koja je u vodi ostavljala mlečan trag.

       Opet je ušao jedan od onih momaka u crnom, sa rukama savijenim na prsima kao pokojnik, i tmulim glasom rekao nešto. Serasker se digao i poveo svoga gosta na ručak. Prešli su samo široki, polutamni hodnik kojim su kao senke klizili momci u crnini i pribijali se leđima uza zid da propuste gospodu kao da je tesno.

         Soba u koju su ušli bila je mnogo manja, evropski nameštene, sa dva prozora. Na sredini je bio na evropski način zastrt sto. Ručak se sastojao od mnogo raznih jela, ali nije trajao dugo, jer je sve brzo unošeno i iznošeno. Jeli su ćutke, Omer žustro i rasejano, kao da baca iza sebe, a Zimonjić pribrano i polako. Krupni čovek u teškom vunenom odelu, pod svojim srebrnim tokama, izmenio se pri jelu, postao lak i svečan, pun neke napregnute pažnje i mačijeg opreza. Obazrivo je uzimao sasvim sitne zalogaje, polako ih prinosio ustima i neprimetno žvakao. Od pribora za jelo služio se samo kašikom. Često se brisao ubrusom, a zatim palcem leve ruke, lakim pokretom čistunca, pažljivo podizao brkove sa usana.

         Posle kompota u kome je Zimonjić samo pokvasio svoju malu (u njegovoj ruci neverovatno malu) kašiku, Omer se digao ćutke, a gost je krenuo za njim. Prešli su na veliki divan prekriven nekim belim krznom. Tu je, kad je došla kafa i Omer zapalio čibuk, ponovo otpočeo razgovor.

         Serasker je opet postavljao pitanja, čas o prilikama u Crnoj Gori, čas o agrarnim odnosima, administraciji ili snabdevanju u Hercegovini. I opet je Zimonjioć odgovarao kao i ranije: na prva ćutanjem i lakim odmahivanjem („Jŕ, ko će to znati?“), a na druga polaganim i podrobnim iznošenjem svih narodnih potreba i nezgoda.

         Omer ga je posmatrao iskosa sjajnim, kao nasmejanim očima, gledao ga je netremice i živo, kao da su u ovom susretu pitanja već postala sporedna a pogled glavno, i kao da još nikako ne može sve na njemu dobro da sagleda i oceni. A što ga je više gledao, to se više čudio telesnoj građi, odelu i držanju svoga gosta.

       Mladolik i nabujao izgledao je ovaj četrdesetogodišnji knez. Lice belo i čisto, samo malo preplanulo, neobično široko bez bora, ali čudno sastavljeno od mnogih izlomljenih površina i jakih ispolina. Kad miruje, ono se zategne i razvedri i postane glatko i bezazleno kao u zdrava deteta, ali kad se bez vidljiva povoda, pojedini delovi toga lica stanu da pomeraju i krše, ono dobija izmučen, oštar, opasan i podmukao izraz. Crna i tvrda duga kosa i nepomični, rastresiti brkovi iza spuštenih gustih trepavica svetluca njegov pogled, neodređeno treperi između lake zbunjenosti i još neodređenog osmejka, i celom razgovoru daje izraz neke ljubazne nejasnosti. A jasno je samo toliko da to što prodire kroz tanke otvore između trepavica, kao kroz puškarnice, nije njegov pravi pogled koji se skriva iza spuštenih očnih kapaka i otud, nevđen, sve vidi.

       Na knezu je stajaće gatačko odelo od grubo valjanog sukna, bez finijeg tkiva i svilenih gajtana; samo je džemadan od crvene čoje, a njegova ivica, koja se vidi na grudima, porubljena je širokim, pozlaćenim širitom. To odelo daje mu svečan i krut izgled kipa, naročito uske srebrne toke na grudima i bele dokolenice od valjane vune, na kojima se, sa strane, u gustom nizu, vide žute metalne kopče, zategnute kao da će popucati od neke mučne snage tih listova.

       I sav je taj čovek u svojoj glomaznosti i krutosti, prirodan i slobodan, kao da samo takav može biti i kao da na svetu ne postoje drugi ljudi sa drugim shvatanjima i drugačijim odelom i držanjem.

       (...)

       Omerpaša je tada žustro i poslovno ustao i, stojeći pored nepomičnog kneza, nastavio još jačim glasom da govori. Zimonjić je našao opet svoj osmejak i zbunjeno se pomerao u mestu, očigledno ne znajući da li da ustane i on. Ali u tom trenutku serasker je opet seo, i to sasvim pored njeg. Govorio mu je gotovo na uho.

       -Ti meni ne veruješ.

       Zimonjić se izmicao gornjim delom tela i branio od takve pomisli, nastojeći lakim pokretom ruku i izrazom lica da razuveri seraskera.

       -Ne, ne, ti ne znaš s kim govoriš. I zato mi ne veruješ.

       Tu je opet ustao. Sporo i neodlučno digao se i Zimonjić. Mala soba se stezala oko njega i sve se više punila zabunom i neprilikom zbog neočekivanog i neobičnog obrta koji uzima ovaj razgovor; kao da je odjednom izbačena iz sklopa vezirovog Konaka, i svake turske i bosanske stvarnosti, u neki neslućen svet novih odnosa i mogućnosti. A u tom svetu sve je nepredviđeno, nesigurno, sve podjednako moguće i podjednako opasno i varljivo. Pogled mu se otimao put prozora i vidika koji se tamo otvarao.

       Napolju je pod čistim nebom sve sjalo od neobično jakog popodnevnog sunca tople jeseni: u daljini, na drugoj strani grada bele kuće i retki stakleni prozori, a sasvim blizu vitka kamena munara i uz nju visok, tanak i požuteo jablan. Videlo se kako jak vetar povija vršak toga jablana, otkida s njega i daleko nosi žuto lišće koje ponekad blesne na suncu kao zlatne parice prosute sa visina.

       Serasker je i dalje premerao sobu sporim koracima, kao da ih broji, u jednom pa u drugom pravcu. Zimonjić se polako pomerao u mestu, nastojeći da uvek bude licem okrenut seraskeru. Bio je zaista zbunjen kao malo kad u svom ne lakom i nemirnom životu, i mogao je da sabere svu snagu kako ne bi izgubio ispred očiju ko je i šta je gde se nalazi, zbog čega je tu i s kim govori.

       Tako su se merila i nosila ta dva čoveka od kojih jedan, Omer, želi sve što čovek može postati i biti, i što ga podiže u očima sveta, a drugi neće ništa do samo da bude i ostane ono što je.

       S vremena na vreme Omer bi ponovio kao uvređeno i razočarano, izazivački:

       -Ti meni ne veruješ i ne primaš moju riječ kao istinitu.

       Na to bi mu Zimonjić svaki put učinio pokret rukom kao čovek koji se brani od takve pomisli, ali serasker se nije dao zaustaviti i nastavljao je sve življe i uzbuđenije:

       -Dobro! Neka bude kao da sve ono što je ovde rečeno nismo nikad govorili, ni pomislili. Neka bude! Dobro! Ništa ti ne tražim i ništa te ne pitam. Ali jedno hoću: da mi vjeruješ.

       I pre nego što je knez mogao da nađe i izgovori reč, serasker se zaustavio u hodu, i stojeći pred svojim gostom, širokim pokretom položio obe ruke na grudi.

       -Slušaj, Bogdane, nemoj misliti da sam iznutra ovo što izgledam spolja.

       Zimonjić je njegove reči čuo sada kao prigušen dalek glas, a od svega oko sebe video je samo dve žute ruke raširenih prsta na tamnoj bluzi generalske uniforme.

       A onda je nestalo i toga.

       (...)

       Sve je to trajalo koliko traje tren oka, a kad se poslednjim naporom oslobodio toga padanja, pribrao i osetio noge pod sobom, sada opet na šarenom ćilimu seraskerove sobe, pred njim je stajao Omerpaša, još jednako sa rukama na grudima, i glasno ga (valjda već po drugi put) pitao:

       -Je li vjera, Bogdane?

       -Jeste...vjera-uspeo je najzad da odgovori odsutno i mehanički, kao uzetim jezikom.

       -E onda, znaj da pred tobom ne stoji Omerpaša nego Mićo Latas iz Janje Gore. I kad ne vjeruješ mojim riječima, vjeruj ovom...

       Omer je odvojio ruke od grudi, skinuo živo teški fes sa modrom kićankom i bacio ga teatralno na beli divan, a zatim je sastavio tri prsta desne i - prekrstio se, bez rečim oborenih očiju, skromnim, kratkim i naviklim pokretima.

       Za četrdeset godina svoga života Zimonjić je video dosta čuda i od Turaka i od svojih, a u porodici koja je glavarska, naslušao se šta je sve bivalo i šta sve može biti. Znao je dobro da se od čoveka može čovek svačem nadati, i da može dočekati i videti i ono što je mislio da se nikad videti ne može, ali ovo je bilo isuviše neverovatno i neočekivano.

       (...)

 Copyright © Zadužbina Ive Andrića  

 

….Kako sam poznavao Andrićevu prozu, njegove romane, svaku njegovu pripovijetku, scene, detalje, opise, likove, itd., želio sam ga pitati koja mu je knjiga najdraža i postoji li kod pisca o tome jasna predodžba, tako jasna i konačna da odmah može izdvojiti iz cijelog opusa najdraži uradak, ali se nisam usudio upravo stoga što su mu takva pitanja mnogo puta postavljali; čak sam u jednom njegovu intervjuu pročitao kako ne zna koja mu je knjiga najdraža, te kako na takva pitanja vole odgovarati pisci s više samoljublja nego što ga on ima. Pa ipak sam u jednom trenutku postavio pitanje koje me više zanimalo:
 

"Ne znam je li uljudno i koliko je to umjesno, ali bih tako želio da mi odgovorite na jedno pitanje, čisto za moju dušu, naravno ako ne zlorabim vašu srdačnost i ako vas to ne gnjavi. Kad bi mene sada netko pitao da navedem prizore, detalje, scene ili situacije iz Andrićeva djela, začas bih nanizao mnogo toga, ali ovdje bih volio čuti što je vama, ono što se kaže priraslo k srcu, i koje je to mjesto u nekom vašem romanu ili pripovijetki za koje biste mogli reći: da, taj mi je prizor drag, taj me lik ponio, itd. Možda sam zastranio ovim pitanjem, jer piscu koji je stvorio tako bogate svjetove, s toliko likova i karaktera, nije posve jednostavno prisjetiti se nekog detalja."

Šutio je trenutak, a ja sam pomislio da sam napravio gaf, ali on se najprije malo pomaknuo unatrag, uzeo je jastučić i gurnuo ga između leđa i naslona fotelje, udobnije se smjestio, potom je lagano zabacio glavu, razmišljao nekoliko trenutaka, a onda je počeo onim svojim mirnim načinom prosuđivanja, kao da je na sva pitanja davno pripremio odgovore.

Najdraža knjiga

"Novinari postavljaju toliko puta postavljena pitanja, jer to je najkomotnije, nešto dobiju za svoje novine, a truda ih nije stajalo. Pisac piscu može i treba na takvo pitanje odgovoriti, jer dobro je kad pisac s piscem razmjenjuje iskustva. Rijetko otvorim neku svoju knjigu, iako je uzbudljivo pohoditi mjesta na kojima ste bili; svaki se put uoči nešto novo. Ja sam se nadao da će najbolja moja knjiga biti o Omer-paši Latasu. Tražio sam, a nisam dobio još vremena da to završim. Nakupilo se rukopisa i bilješki o Omer-paši Latasu i padu Otomanskog carstva, ali sve će ostati samo tako nagomilano. Neka poglavlja su dovedena donekle; meni je posebno drago jedno koje me opsjedalo prije, poslije i za vrijeme pisanja, a to je susret Omer-paše i vašeg zemljaka kneza Bogdana Zimonjića, od Gacka ravnog.

Mene su uvijek privlačili stranci u Bosni, a vrvjela je Bosna od stranaca, jer je u toj zemlji za njih vazda bilo posla i bit će, a u tom poglavlju susreću se dva naša čovjeka, dvije glave i dva svijeta. Na jednoj strani je Zimonjić, zaključana kuća, na drugoj Omer-paša koji se na sve načine dovija da otključa vrata, ali ne silom nego slatkorječivošću. Pokatkad mislim da je tu stala cijela povijest naše Bosne i Hercegovine. Možda vas nije zadovoljio moj odgovor; očekivali ste da ću istaknuti nešto što i vi poznajete. Piscu je uvijek drago ono potonje što je napisao, pa makar to i ne bilo najbolje od njega, iako su neke scene u Omer-paši starije i od Travničke i Ćuprije. Pola svog vijeka vukao sam Omer-pašu, možda me ta sudbina i previše opsjedala da sam ja sagorio u njoj, a ne ona u meni. Još bih vam nešto savjetovao, danas pretjerujem kao savjetnik: nikad nemojte reći da vam je neka svoja knjiga, neka scena ili ličnost najdraža, jer to je odmah nešto isključivo, nego je bolje reći da mi je ta i ta stvar draga."

 

Nakon toga naglo je zašutio, kao da žali za nečim, a ja sam se osjećao nekako iznevjerenim, čak sam htio reći da me svojim odgovorom zaskočio, ali takvo što bilo bi neuljudno, jer sam već puno dobio što sam bio s njim i što je ipak odgovorio na moje pitanje.

Rastali smo se s najboljim željama da se vidimo kad grane proljeće i prošećemo u nekom parku zajedno, ali mi se više nijednom nismo sreli. Andrić je umro u Beogradu 13. marta 1975. godine. Vijest o njegovoj smrti zatekla me u Zagrebu; ondje sam sa Zafranovićem i Jadran-filmom dogovarao posao oko scenarija za film "Okupacija u 26 slika".

Mirko KOVAČ

 

Napomene u tekstu :Homogeceka

Izvorna informacija:

http://feral.mediaturtle.com/look/weekly1/article_tisak.tpl?IdLanguage =7&IdPublication=1&NrArticle=12981&NrIssue=1067&NrSection=1&ST1=text&ST_ T1=teme&ST_AS1=1&ST_max=1

 

  

     Posthumno objavljen roman (1977) koji je od prvobitno zamisljene hronike o Sarajevu, postao roman o jednoj licnosti. To je Omerpasa Latas, poturceni Srbin Mico Latas iz Janje Gore, koji je u Carigradu dospio do najviseg polozaja.
Rukopis ovoga romana ostao je u Andricevoj zaostavstini, ali pisac nije naznacio redoslijed poglavlja, te su priredjivaci, od zasebnih prica, rukovodeci se hronoloskim nacelom kada je rijec o istorijskom sloju gradje i unutrasnjom logikom psiholoskog razvoja likova, sastavili proznu cjelinu. Ovo djelo nije zavrseno kao roman, ali je cjelovito i zaokruzeno kao romansijerska zamisao o gradu koji je, poput Travnika, scena za odigravanje ljudske drame. U jednom od tragicnih trenutaka sarajevske istorije, grad je piscu posluzio kao simbolicni dekor na cijem fonu ce se razvijati album ljudskih sudbina. U jednom dijelu ovako rekonstruisanoga romana prati se dolazak Omerpase u Sarajevo, njegov rad na prenosenju centra moci iz Travnika u Sarajevo i sredjivanju prilika u zemlji. Drugi dio predocava njegov intimni zivot, a u trecem je rijec o konzulu Atanackovicu koji u novu prijestonicu dolazi u ljeto 1850. godine. Prica o Omerpasi, njegovoj porodici, prijateljima i neprijateljima, cita se kao daleki patinirani album velikog slikara, na kome su prikazani ljudski odnosi i zivot u jednom dalekom vremenu.

          

http://www.libar.at/domacaknjizevnost/omerpasalatasivoandric.html

    

 
Home
Up
Biljeg vremena
Dzevad Drljevic 1
Camil Sijaric
Refik Dzubur
Branko Gojkovic
Fuad Kovac
Recenzije knjiga o Gacku
Husnija Grebovic
Veljko Mucibabic
Darko Mandic
Dzevad Drljevic-2
Darko Mandic-2
Izet Skobalj
Spiro Zivkovic
Ivo Andric
Danilo Maric
Slobodan Mandic
Asim Peco
Petar Pjescic
Slobodan Bjelogrlic
Asim Bajramovic

BILJEŠKE O PISCU

                           
I

                                      Ivo Andrić (1892-1975),

književnik, jedan od najvećih jugoslovenskih pisaca. Rodjen je u Dolcu,selu kraj Travnika. Gimnaziju je završio u Sarajevu, a slovenske književnosti i istoriju studirao u Zagrebu, Beču, Krakovu i Gracu. Za vrijeme Prvog svjetskog rata hapšen je i interniran. Izmedju dva rata bio je u diplomatskoj službi. Živio je u Beogradu gdje je i umro.
              Pisac je snažne imaginacije, a istovremeno i vanredan poznavalac istorijskih prilika stare Bosne,o kojoj je najčešće pisao. Osnovne su mu karakteristike prefinjena psihološka analiza, duboko poniranje u suštinske probleme egzistencije i moć da sugestivnom magijom poetske riječi dočara i otjelovi ljudsku i društvenu panoramu minulih vijekova. Koristeći narodna predanja, legende, istorijsku faktografiju, a prije svega plodotvorno bogatstvo svoje mašte i osjećanja svijeta, podigao je monumentalnu umjetničku građevinu u književnosti naše epohe. Najprije je objavljivao pjesme, lirsku prozu, prevode, članke i kritike, zatim prešao na pripovjetku i roman. Spada u red naših pisaca koji se najviše čitaju i djela su mu doživjela mnogobrojna izdanja. Prevođen je gotovo na sve evropske jezike i u mnogom zemljama Afrike i Azije.

                       

              Dobio je povelju za životno djelo Saveza književnika i Udruženja izdavača 1956., Nobelovu nagradu za književnost 1961. kao prvi Jugosloven, Nagradu AVNOJ 1967., 27-julsku 1970., Vukovu nagradu za izuzetan stvaralački i opšti doprinos našoj kulturi 1972.; odlikovan je ordenom junaka socijalističkog rada.

         -Romani: Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica, Prokleta avlija, Omer-paša Latas  (koji je ostao nedovšen);
        -zbirke pripovjedaka: Nemirna godina, Žeđ, Jelena, žena koje nema, Znakovi, Deca, Kuća na osami;
        -putopisi i skice: Staze, lica, Predeli,
        -lirska proza i pjesme: Ex Ponto, Nemiri, Lirika;
        -meditativna proza: Znakovi pored puta, Esiji, kritike, članci I i II, Sveske.

 

Prezentirani tekst objavljujemo sa iskrenim nadanjem da ćete ga koristiti u svrhe koje ne mogu biti komercijalne. Očekujemo da ćete isti na ovoj stranici koristiti za čitanje u cilju vaseg ličnog obrazovanja, te da tekst nećete štampati na papir ili umnožavati i na bilo koji drugi način čineći ga za nekomercijalne svrhe dostupnim drugima.

         Ova stranica ne ostvaruje zaradu-profit. Svi objavljeni tekstovi su radi budućeg naučnog istraživanja i obrazovanja posjetilaca. U te namjere vi ste dobrodošli. Istovremeno u koliko želite materijal sa ove stranice koristiti u bilo šta drugo, dužni ste od vlasnika autorskog  prava zatražiti odobrenje. Činjenica da je tekst objavljen na ovoj stranici ne daje vam pravo da sa njim raspolažete po vlastitom nahodjenju. U vezi sa tim ne snosimo nikakve posljedice uzrokovane vašim činjenjem.

     
 

Tekst odlomka iz romana "Omerpaša Latas",fotografije i biografija pisca preneseni su sa sajta:

http://www.ivoandric.org.yu/html/body_andriceva_riznica.html#OmerpasaLatas

 

 

                                            
       
 

Home Biljeg vremena Dzevad Drljevic 1 Camil Sijaric Refik Dzubur Branko Gojkovic Fuad Kovac Recenzije knjiga o Gacku Husnija Grebovic Veljko Mucibabic Darko Mandic Dzevad Drljevic-2 Darko Mandic-2 Izet Skobalj Spiro Zivkovic Ivo Andric Danilo Maric Slobodan Mandic Asim Peco Petar Pjescic Slobodan Bjelogrlic Asim Bajramovic

This site was last updated 09/12/10