Slobodan Bjelogrlić
 
   

 

Слободан Бјелогрлић

 

ТЕШAН ПОДРУГОВИЋ – живот

 

                    

Rista Vukanović - Guslar, Narodni muzej u Beogradu

DISCLAIMER AND COPYRIGHT. The text presented here is intended for NONCOMMERCIAL USE and for the benefit of those who are not able to obtain the printed version.
 


 

 

BILJEŠKE O PISCU
 

            Slobodan Bjelogrlić je rođen 8. XI 1943. godine u selu Lipniku, opština Gacko.

            Završio je Pedagošku akademiju u Dubrovniku 1972., grupa srpskohrvatski jezik i književnost. Zapošljava se u Zenici i nastavlja studije u Beogradu, gdje je diplomirao 1983., grupa srpskohrvatski jezik i jugoslovenske književnosti.

      

            Iz osnovne škole u Zenici prelazi na rad u srednju školu kao profesor srpskohrvatskog jezika. Uz rad nastavlja svoje doškolovavanje i upisuje postdiplomske studije u Zagrebu i završava ih 1991. godine, i dobija zvanje magistra.

            Rat prekida njegovo dalje školovanje, sa porodicom iz Zenice odlazi u svoje rodno Gacko. Radi u gimnaziji „Pero Slijepčević“ i piše doktorski rad koji završava i predaje ga komisiji koja ga prihvata i potrebno je bilo samo da ga odbrani.      

            Međutim, teška bolest ga sprječava da to učini. Preminuo je 14. XII 2006.

            Posthumno je objavljen njegov doktorski rad pod nazivom Vukovi pjevači u Bosni i Hercegovini. Objavio je i magistarski rad pod naslovom Kosovska bitka u magiji srpske epske narodne poetike.

            U posljednje tri godine života uspio je da napiše Gramatiku srpskog jezika za gimnaziju i srednje škole, koja je objavljena 2005. godine.

 

 

 

Iz knjige Vukovi pjevači iz BiH

А 1. ТЕШAН ПОДРУГОВИЋ – живот  

Вук Стефановић Карацић (33) наводи да је Подруговић родом из Херцеговине, из села Казанаца, у Гацку. Каже да је понајприје био трговац, а пошто уби некаквог Турчина, у самоодбрани, затвори своју кућу па оде у хајдуке, те такав, као хајдук, 1807. године, побјегне у Србију.

Он се по оцу звао Гавриловић, а Подруговићем, или Подругом, прозвали су га што је био врло велик "по другог човека". Вук наводи како га је у почетку 1815. сусрео у Срему, у Карловцима, и то у највећем сиромаштву "како у риту сече трску и на леђима доноси у варош, те продаје и тако се храни. "Дознавши да Подруговић зна пуно пјесама напамет, Вук ће му дати "на дан колико му треба да може живети", те поче од њега пјесме слушати и биљежити. Тако, пошто Вук од њега готово све пјесме записа, које му је овај казивао, сједе с њим "на кола" и одведе га у манастир Шишатовац, очекујући да ће ту, код архимандрита Лукијана Мушицког, имати "господски квартир и сваку другу згоду и потребу". Тако би Вук могао у миру записивати све пјесме које би му Подруговић казивао. Но, негдје испред Васкрса у Србији се подиже буна против Турака и "њему као да уђе сто шиљака под кожу", те га муком задржа, тада око "Васкрсенија", па преписа неке од оних пјесама што му их је овај на путу ка Карловцима, на колима, казивао. Затим ће га Вук, одмах по Васкрсу, сјести "на кола" и одвести у Митровицу, одакле ће Подруговић прећи у Србију "да се поново бије с Турцима". Пошто се негдје с јесени Срби умире с Турцима, Подруговић ће опет у Босну, гдје ће саставити "неколико коња" и намјестити се негдје у Сребреничкој нахији, као кириџија.

Ускоро потом испребијају га неки Турци, те Подруговић умире од убоја. кад је од њега Вук записивао пјесме, каже да можда није био старији од четрдесет година. Надаље, Вук наводи за Подруговића да је био паметан, и као хајдук, поштен човјек. Био је шаљив и весео приповједач, али се скоро никада није смијао, онако намрштен.

Вук закључује да "никога до данас нисам нашао да онако песме зна као он што је знао. Његова је свака песма била добра, јер је он (особито како није певао него само казивао) песме разумевао и осећао и мислио је шта говори". Уз то, Вук каже да је Подруговић знао још најмање сто јуначких пјесама онако добрих какве је од њега записао, а о Мијату харамбаши самом најмање петнаест, које му је братучед Обрад Томић иза себе покојног оставио, својом руком записавши, а који је Подруговића још отприје познавао.

Закључно, Вук каже: "Премда има доста људи који знаду много пјесама, али је опет тешко наћи човека који зна пјесме лијепо и јасно. У том је покојни Тешан Подруговић (...) био први и једини између свију које сам ја за ових десет година налазио и слушао".

Касније ће Владан Недић (34) допунити ову Вукову биографију о Тешану Подруговићу тако што ће прво почети од писма Стефана Живковића - Телемака Вуку, од 1907, одакле сазнајемо како се у јесен 1916, Подруговић прочуо као познати хајдук у Босни, сав у злату, по причању Подруговићевих другова.

Потом ћемо од Андра Гавриловића, који се послужио несређеним биљешкама Јанка Шафарика, из којих, и као таквих, сазнати поближе како је Подруговић отишао у хајдуке. Наиме, пошто Турци насрнуше на једну дјевојку из његове задруге, Подруговић уби једног од насилника, а други утекоше, те се он одметну у хајдуке негдје у двадесет и петој години, око 1800. године. Даље сазнајемо да, иако чувен хајдук, никада није био себичан, већ плијен дијалио са дружином и никада није хтио бити харамбаша. Шафарик само износи податке о Подруговићу о времену између 1807. у 1813. године. Дакле, видимо вријеме у коме је учествовао У Првом српском устанку, посебно у бојевима на Дрини и овдје сазнајемо, као и од Вука, да је Подруговић био веома поштен, веома озбиљан и ћутљив углавном, а био велики јунак, али скроман као човјек. Није подносио неправду, па није једном отрпио неправду коју му учини буљубаша Јоксим, те, да га не би убио, радије напусти дрински логор и то још прије слома Устанка, и пређе у Срем.

Подруговићеву погибију Шафарикове биљешке описују потпу-није него што то чини Вук. Наиме, тако сазнајемо да је Подруговић негдје у Босанској крајини, гдје проводи неко вријеме тражећи себи посла, претходно напустивши војничку службу, убио с неким људима бега Омаревића, па се морао поново отиснути у хајдуке. За њим су дуго слате потјере, а када се ствар унеколико заборавила, он науми да се поново врати у Србију, те се помијеша „међу неке кириџије и мирно прође добар дио пута". Али, на једном преноћишту спорјечка се са неким Турцима и, убивши неколицину, и сам доби ране. Покуша утећи, али га Турци сустигоше, а он, немајући код себе више фишека, настави се бранити голим камењем, узмицајући, али, задобивши од куршума још двије ране, склони се у планину. Пошто га нападачи престаше гонити, он, тешко израњаван, сиђе у село, гдје је послије неколико дана, подлегао ранама, око 1820. године.

• Трагом још неких извора, понајвише и у самим Подруговићевим пјесмама или у једној

његовој приповијетки, можемо сазнати,на примјер, у пјесми „Ришћанин хаџија и Лимун трговац" да се | Подруговић, као трговац кретао између Гацка и Билеће, око билећких Корита. Надаље, из подруговићеве пјесме „Женидба Ђурђа Смеде-| ревца"  и  из  његове   приповијетке   „Међедовић",   можемо   извести закључке да је ишао по со у Дубровник, и тако, тргујући, понекад ■ силазио до Приморја. Такође, у пјесми „Новак и Радивоје продају Грујицу", као и у већ спомињаној пјесми „Ришћанин хаџија и Лимун I трговац" наићи ћемо на спомињање Романије и Гласинца, па можемо и | закључити да је и тамо хајдуковао. То потврђује и Сима Милутиновић у својој „Сербијанки", макар спорадично „полустихом", кад говори о  хајдуку Јовану Демиру, при томе поменувши и Тешана.  

 Тако бива извјесно да је Подруговић прије  1807. хајдуковао „можда баш око Новакове Стијене". Но, најаутентичније податке о Тешану дао је Сима | Милутиновић кад је, опет у својој „Сербијанки", у којој је, описујући бој на Дубљу, 1815. године, у коме су се борили, истакао да је, чим отпоче бој, Подруговић први прескочио турско утврђење и заједно са | осталим устаницима нанио тежак пораз Турцима. Многи од њих ; осташе мртви у својим шанчевима, а оне који се разбјежаше Подруговић је скидао „зрном са храста", при чему је Тешан био међу онима који су Ибрахим - пашу, турског заповједника војске, ухватили и одвели под чадор Милошу Обреновићу.

1. Подруговићева неисторијска пјесма „Наход Симеун"

Једина пјесма коју је Вук записао од Тешана Подруговића као неисторијску, и уврстио је у своју Збирку епских народних пјесама, јесте пјесма „Наход Симеун" (35) У пјесми лако уочавамо тзв. „едиповски комплекс", тј. тему инцеста (син и мајка се због непрепознавања „обљубљују"). Иначе, тема пјесме је типично хагиографска, „у блиској вези са средњовје-ковном легендом о св. Павлу Кесаријском". По свој прилици Тешан је ову легенду морао чути од „слијепих пјевача", али је ову хагиографску легенду пренио на тло друге територије, на тло српских епских народних пјесама - Дунав и Будим. При томе је наш пјесник, без устручавања, преобразио кодекс побож-ног списа те, приказавши тјелесну жудњу будимске краљице према сину - незнанцу, искочио у свјетовно, овоземаљско, бокачевско.

Светозар Кољевић (36) ће коментарисати разлике између анонимне верзије ове пјесме („Опет Наход - Симеун") и Подруговићеве динамичније, концизније, знатно већих конотативних видика, одсјаја. Јер, ако упоредимо анонимну пјесму „Наход - Сименун", видјећемо да „рани царе у Јању девојку", не даје је никоме, већ је узима себи насилно, па родише „мушко чедо", и будући да га мајка не могаше „његовати", опреми га и баци мору заливеног, у „олово тешко", незграпно, неемотивно, скоро равнодушно, па чисто као фраза - („Ранитељ је како и родитељ!). Патријај Саво, отхранивши "нахоче", па овај дође баш у "Јања град", гдје се цар бјеше "преставио", а и удовица - царица злаћаном јабуком, између шездесет делија, обиљежи баш свог сина - незнанца, с којим се вјенчава. Убрзо, из синових "књига и кошуља" сазнаје праву, трагичну истину. Потом, "патријај Саво" одржа предику Симеуну, неспретно и људски и пјеснички - ("Није шала своја стара мајка"), налазећи, опет, и непоетично и пјеснички недраматично рјешење о зазиђивању у сазидану кулу од камена, након чега ће се Симеун "представити" и, потом, посветити.

Подруговић, пак, казивао је људски, животније, драматичније, истичући судбоносније Симеунов етички преступ, посрнуће, магбе-товски: "Оно што је учињено, не може бити неучињено". Јер, овај неспретни и несретни стицај околности показује и немоћ и понестајање људске ријечи пред кобно учињеним дјелом - ("Симеуну врло мучно било / скочи Симо на ноге лагане / уставља га госпођа краљица'/ Симеун се неће устављати ...). И, без обзира што га је "вино преварило", те је "обљубио" своју рођену мајку, не знајући своју тајну рођења, снагу Подруговићеве исповијести осјећа читалац у продуженој свијести, у саосјећању са неким што остаде и без мајке, и без савјести, и без етике, и без ријечи, која "на почетку бјеше", по Библији - ("Не питај ме, оче Игумане!"). Затим ће стари калуђер, чувши од Симеуна ову страшну истину, такође без ријечи отворивши (... "тавницу проклету / ђе но лежи вода до кољена / и по води гује и јакрепи"), гдје ће овај за своје сагрешење бити пуних девет година, а у задњим реченицама спознања - ("Симо сједи за столом златнијем / у рукама држи јеванђеље"), као узрок сагрешењу, помало аналогно оном "сину разметноме".

Радосав Меденица (37) ће апострофирати двије супротности: Симеуна, смјерног и етички зрелог младића, који ће се покајати чим се расвијести од вина, послије проведене ноћи с краљицом, на једној страни, и краљице, похотљиве жене, на другој страни, чак и цинично директне - ("Скидај руке, незнани катано / ваља теби ноћити с краљицом / и обљубит будимску краљицу).

Тако можемо, на крају, закључити да се наш Подруговић, сиромах и хајдук, никако није могао или хтио заносити "некаквим светачким маштањима" и да је, тако, од ове светачке легенде у његовој визији, датој у овој пјесми, остало сасвим мало.

 

Home
Up
Biljeg vremena
Dzevad Drljevic 1
Camil Sijaric
Refik Dzubur
Branko Gojkovic
Fuad Kovac
Recenzije knjiga o Gacku
Husnija Grebovic
Veljko Mucibabic
Darko Mandic
Dzevad Drljevic-2
Darko Mandic-2
Izet Skobalj
Spiro Zivkovic
Ivo Andric
Danilo Maric
Slobodan Mandic
Asim Peco
Petar Pjescic
Slobodan Bjelogrlic
Asim Bajramovic

Prezentirani tekst objavljujemo sa iskrenim nadanjem da ćete ga koristiti u svrhe koje ne mogu biti komercijalne. Očekujemo da ćete isti na ovoj stranici koristiti za čitanje u cilju vaseg ličnog obrazovanja, te da tekst nećete štampati na papir ili umnožavati i na bilo koji drugi način čineći ga za nekomercijalne svrhe dostupnim drugima.

         Ova stranica ne ostvaruje zaradu-profit. Svi objavljeni tekstovi su radi budućeg naučnog istraživanja i obrazovanja posjetilaca. U te namjere vi ste dobrodošli. Istovremeno u koliko želite materijal sa ove stranice koristiti u bilo šta drugo, dužni ste od vlasnika autorskog  prava zatražiti odobrenje. Činjenica da je tekst objavljen na ovoj stranici ne daje vam pravo da sa njim raspolažete po vlastitom nahodjenju. U vezi sa tim ne snosimo nikakve posljedice uzrokovane vašim činjenjem.

 

Уважени поштваоци личности и дјела нашег драгог колеге Слободана Бјелогрлића, Поштована и ожалошћена породицо, Драги моји земљаци - Херцеговци,

 

Са искреним осјећањем бола и дубоким пијететом, примио сам обавезу, да вечерас говорим о књизи Вукови пјевачи из Босне и Херцеговине, која је и била у основи предмет докторске дисертације колеге Слободана, а која је требало да се одбрани на Филозофском факултету у Косовској Митровици пред , већ именованом Комисијом, у саставу : академик Љубомир Зуковић, редовни професор Универзитета, др Вукашин Баћовић, редовни професор Универзитета, др Милорад Јеврић, редовни професор Универзитета .

Пошто ће сви који желе имати прилику да се упознају са садржајем књиге, ја Вас, поштовани присутни, нећу предуго замарати , нити ћу, пак, исцрпније говорити о структури и садржају дјела о коме је ријеч, него ћу се о суштинским питањима позабавити, дати синтезу књиге са извјесним теоријско-методолошким освртима.

  

Уважени пријатељи и поштоване колеге, одавно је изречена и опште прихваћена мисао за сваку књигу : Ако књига својом садржином није за дужи вијек и намјену, она ће кратко трајати, односно кратко ће се читати и користити; и обрнуто: ако књига оправдава своје постојање, она ће се дуго користити - односно шири круг читалаца ће је користити као инспиративно дјело, са свим стручним и научним атрибутима.

Ја мислим и тврдим да, пред собом имамо књигу која завређује дужну пажњу, књигу коју же обилно користити многе генерације, како ми, у одмаклим годинама живота и рада, тако и генерације које су иза нас.

То би за нас, просвјетне раднике, значило да је ријеч о књизи која ће сигурно бити од драгоцјене вриједности за студенте, ученике филолошких смјерова, као и све љубитеље писане ријечи, а посебно за истраживаче наше културне баштине у свој нераскидивој повезаности од како се говори и пише српским језиком и од како постоји наш род.

Књига је својим насловом специфична и свеобухватна. У њеном првом дијелу говори се о методологији рада, о теоријском и историјском оквиру дате тезе, наговјештавајући улогу даровитих сарадника Вука Караџића, како то ми кажемо, Вукових пјевача и казивача, који су у нашој наци средином двадестог вијека, посматрани већ као индивидуални ствараоци у умјетничком обликовању, епских народних пјесама, као круне усмене књижевне баштине српског народа. Као даровити проучавалац, а својом генезом из колијевке најбољих српских пјевача-пјесника и казивача, наш Слобо је, првенствено обрадио Вуково схватање разлике између пјевача преносиоца и пјевача - пјесника ствараоца, тј.између пјевача и казивача народног епског пјесништва.

Будући да већ постоје значајне студије о овој тематици, докторант је одмах систематизовао и проучио њихове опште и суштинске ставове, а потом,најозбиљнијим присупом пришао својеврсној цјеловитости, продубљивању свих аспеката тезе и тиме обухватније сагледао и репрезентатовао поетичка, теоријска и историјска начела Вукових пјевача о којима је ријеч, односно о њиховој поезији.

А како би другачије и било: овај наш докторант је својом мишљу и мисаоним поднебљем, које је само Бог могао подарити овом крају, крају који је изњедрио мноштво великих дјела на најљепшем, најчистијем, најразноврснијем и најчитанијем говорном нарјечју, прелијепом херцеговачком дијалекту, дијалекту на коме су написана најљепша дјела непролазне људске вриједности.

Знамо, успут речено, овдје близу нас, у Казанцима, стасао је самоуки човјек Тешан Гавриловић, познат, у литератури, више, као Подруговић, који је обиљежио златно доба нашег епског пјесништва, а исто тако, недалеко од нас и недалеко од самог Тешана, слично њему, у процвату хајдучије, херцеговачки љути крш и његова посна земља, подарили су нам Старца Милију,Хајдука Стојана, Старца Рашка, а мало даље, наспрам њих, ту око Дрине воде, Бог је подарио, слијепог, али продухвљеног и далековидовитог Филипа Фишњића, коме се диве поколења ученог свијета.

Наш уважени колега, нажалост нашу, већ почивши, био се прихватио посла са циљем да, на најуспјешнији начин, продуби, продухови знања из класичне редакције оних стварааца које је знаменити Вук најбоље цијенио. Осврћући се, на већ познате ставове, које су утемељили Вук Караџић, а потом најревноснији истраћивачи, као што су Владан Недиж, Светозар Матић, Видо Латковић, Јован Деретић, Љубомир Зуковић и други наши научници,осврнуо се на европски углед српске усмене баштине, период осамнаестог и прве половине деветнастог вијека. Да и сада поменемо :ово је вријеме када је сав учени свијет Европе, високо вредновао српску народну поезију, како епску, тако баладу и лирску . Добро је познао са каквим заносом су о овим творевинама говорили Герхард Геземан Гете, Вилхелм Герхард, Јакоб Грим, Пушкин и бројни други великани оног доба.

Српски народ има најљепшу усмену ријеч. Има најљепшу усмену поезију. Зато ја вјерујем, да и неки други словенски, а поготово несловенски народи, имају велики комплекс што то нема, па зато им и треба да узимају наше, доказујужи да је то њихово и сл. Па опет,има их који говоре да ми немамо епа. Истина, немамо епа, као што је Илијада или Одисеја, као што је еп о Нибелунзима, као што је Рамајана или Махабхарата, као што је пјесма о краљу Налу и сл. Али, зато имаМО ПОЕЗИЈУ Пјесму над пјесмама који немају ни много бројнији ни већи народи. Трагом тих увјерења, наш колега Слободан је до танчина расвијетлио овај поетски народни феномен, а посебно свјетлод Вуковог сакупљачког подзхвата, чијим заслугама су обједињени ове пјесничке умотворине, које, једном ријечју, спој поетског, историјског и антологијског пјесништва.

Тако је, каже се, на почетку постављеног циља, слијепи Филип Вишњић, наш земљак преко Дрине, својом оригиналном поетиском имагинацијом, оковјечио Први српски устанак, антологијским пјесмаа: Почетак буне против дахија, Бој на Чокешини, Бој на Мишаиу, Бој на Лозници, Бој на Салашу, Хвала Чупићева,Кнез Иван Кнежевић, а и оним пјесмама које опевају немањићко доба, о Светом Сави о Свето сави и Хасан паши , као сав поетски свијет саткан на муци и трагедији српског народа који повезује шест вјекова и казао Европи много тога што та иста Европа прије тога није знала. Лијепо је то илустровао примјерима већ поменутих пјесама којима је и посвећено засебно поглавље, називајући с правом Саву Немањића, гигантском фигуром у цркви и државном животу ондашње Србије, указујужи посебно на његов допринос на пољу књижевности и културе уопште. Занимљиво је за нашу науку о књижевности уопште, како је веома успјешно расвијетлио ово пјесничко вријеме, одабир локалитета, топонима и времена, који су сви скупа Вишњићу пружали пјесничку конкретизацију, а оних сливао, као врхунски сваралац, у специфичну поетску слику.

Исто тако, обрађена је и анализирана његова хајдучка пјесма Бајо Пивљанин и бег Љубовић. Занимљиве су пјесничке слике у пјесми, а чине спој етике, патријархалних норми, мјеста и самог времена. Зато је, каже аутор, пјесма и антологијска, и по својој структури једна велелепна књижевна творевина,која је,по времену стварања хроничарска, а досегла тако висок умјетнички домет. По својој композицији, увијек је снаћна, полетна. Рекосмо, да је, поред осталих елемената одликује велика јуначка етика, јер је Бајо Пивљанин типичан представник ослободилачког свијета, па га вишњић и узима као таквог, а знамо да га је и Његош овјековјечио у Горском вијенцу.

Аутор књиге врло успјешно и репрезентативно даје преглед самог одјека предања о знаменитој косовској бици на епику српског станка, тј. на епику овог пјевача. Знамо да је сам Вишњић, иако слијеп, ишао с војском у Првом српском устанку, узимао податке и топониме и вјерно сливао у своју поетску визију, користећи и библијске мотиве а који су били и пресудни народној свијести за дизање устанка. Нико као он, Вишњић, није отишао далеко да каже штаће бити с дахијама и како ће ,коначно, доживјети пропаст на нашим друмовима.

Епску усмену традицију о косовском боју, о косовским јунацима, прожима наша цјелокупна епика, а косовски мит, уткан је као метафора и духовна егзистенција изгубљеног српског царства. Каже аутор, вјечно је урастао у гене српског народа. И овдје да помемемо, као што је и наш драги колега истакао, ово су Вишњићеве пјесме из другог репертоара. За примјере одјека косовског боја, направио је одређене паралеле које су својеврсне слике, на примјер: Бој на Лозници, су је слике : клетва уочи боја, опис турске војске, јунаштво српских војвода. А ликови стоје напоредо: Милош Поцерац, као Милош Обилић,Бакал Милосав, као Бошко Југовић, разборитост Петровића Ћорђа као разборитост кнеза Лазара и сл. Вишњић, својеврсна епска величина, није заборавио да призове јунаштво марка Краљевића, који је толико велики, да чак и у не умире природном смрћу. Он је јунак, каже се у овој књизи, кога само можемо доживјети у бајкама, јер, знају сви словенски и несловенски народи, да пјесме о Марку надилазе историјску истину, па је, као такав, морао да се и у смрти разликује од других јунака.

Као што је и насловљено у дисертацији /Вукови пјевачи из БиХ/захтијевало се да се посебно обради наш гатачки пјесник Тешан, кога сам већ и поменуо.

Студиозно и зналачки је говорио о Тешановој поезији наш драги колега. С правом се каже да нема ни једног Србина који није чуо за његове пјесме, као и то да је Тешан комплетирао лик Марка Краљевића. Да немамо ову поезију, не бисмо ни могли претпоставити, колико би усмена књижевност била сиромашнија. И не само због срчаности овог јунака, већ и због пјесничког стила, језичких стилских фигура, те мноштво других компоненти којим се одликује наш херцеговачки говор, који је и узет, за основицу српског књижевног језика. Ту је одсјајсијасет етно-психичких и социолошких фатора. Овај пјесник, и само он, рекли бисмо, свакоме даје своје, чак и хумор који не постоји у другој епској поезији. Најљепши примјер за ово је презентиран у пјесми Марко Краљевић и Љутица Богдан.

Као и сваки добар истраживач, знао је шта треба прво проучити: наравно, до детаља, све оно што су реномирани научници казали, па њиховим трагом проницати у дубља сазнања, посматрати их са разних аспеката, како би се што више, теоријског и методолошког унијело у сами текст, водећи рачуна, да ће знатно помоћи будућим, наравно, и садашњим проучаваоцима. Зато је, наш колега, пришао овом лику, као историјској и епској величини у свјетлу проучавања каквог су нам дали, првенствено, јован Деретић и Љубомир Зуковић. Зато је требало уложити много труда за студиозну анализу Тешанових пјесама : Марко Краљевић и Љутица Богдан, Марко Краљевић и Вуча Џенерал, Марко Краљевић познаје очину сабљу, Марко Краљевић и Арапин, Марко Краљевић и Муса Кесеџија и Марко Краљевић и Ђемо Брђанин. Наравно, и Тешанов пјеснички репертоар је разнолик. Најљепшу косовску пјесму Цар Лазар и царица Милица Вук је чуо и записао од Тешана. Аутор се посебно позабавио доминантним ликом - ликом Бошка Југовића, са узвитланим крсташким барјаком у руци на окрвављеном косовском разбојишту. Насликао га је тешан, каже се у овој тези, једном бојом, бојом злата, а пошто је у старој српској митологији вид бог свјетлости, то је и могућа претпоставка да је он за Тешана, прототип Бошку Југовићу. Зато и јесте Бошко Југовић доминантан лик, лик који се издваја у гроплан од позадине заталасаних редова коњаника.

Враћајући се у поетски српски средњовјековни репертоар, Тешан у пјесми Женидба Душанова, васпоставља Милоша Војиновића, који је идеал српског средњовјековног витеза, са сватовима непозван и непознат, прерушен у неугледног слугу, црног Бугарина,какав је извршавао све своје подвиге, али у пресудном тренутку, бацивши са себе лажно одијело, засијао је у свој љепоти витеза — ратника.

Трагом Вукове класификације нашег епског пјесништва, аутор је веома стручно одабрао репрезентацију Тешанових пјесама средњих времена. Ту су пјесме о хајдуцима и ускоцима. Неке од њих су са митским личностима, романтичним пустоловима и херојским етосом.

  

 Веселе су, духовите, ведре, понекад пустахијске, са уочљивом суптилном еротиком. Јунаци, поред похлепе за благом,показују необичну склоност према дјевојкама других вјера. Илустративан примјер за ово је пјесма Хајка Атлагића и Јован Бећар, која у својој етичкој димензији чува и огромну човјечност - значи, велику људску вриједност. Наравно, још прије нас, о овоме су нам говорили и други научници, у првом реду, први међу најбољима, чувени професор београдског униоверзитета Владан Недић. Осим ове, исцрпно се говори о пјесмама Новак и Радивоје продају Грујицу, Женидба Стојана Јанковића, Сењанин Тадија.

У самом елаборату дисертације, постављен је, поред других, задатак дасе позамашније треба позабавити и поезијом Вуковог пјевача, Хајдука Стојана, који је, као што и Вук каже био однекуд из Ерцеговине. Ко је у ствари именом и презименом био овај пјевач. Аутор је , с правом, понајвише повјеровао Милошу Обреновићу, односно Андри Гавриловићу који је 1833. године књазу донио вијест из БиХ да ће му ускоро из турске стране доћи Стојан Ломовић, хајдук Стојан. Истина је, каже аутор дисертације, да Вук није никада ово наводио. Оно што је посебно за проучаваоце народне књижевности важно, морамо одати овдје посебно признање аутору што је посветио пажњу питању шта је Вук урадио са преосталим пјесмама које су му од овог пјевача преостале. У свом одговору нас увјерљиво обавјештава да је Вук објављивао такве пјесме када је престао да полаже рачун о својим пјевачима. Презентирано нам је такође да се између анонимних пјесама, на основу поетичности, могу открити и оне друге које припадају Стојану хајдуку, а за анализу у овој књизи је одабрао верификоване три пјесме и исте детаљно разрадио.

Расправљајући стручно, веома стручно и аналитички расправља о семантици наше поезије коју су Вуку дали босански анонимни пјесници, а сам их је именовао Први и Други трговац из Босне. У самом Вуковом каталогу, налазе се три пјевача, поријеклом из Босне, одакле је најславнији Филип Вишњић, о коме се доста говорило у радњи, а и ми овдје, приказајући саму радњу. Осим њега, ријеч је управо овим пјесницима - трговцима, како су у литератури и остали. Аутор дисертације се посебно осврнуо на њихове суштинске пјесничке разлике, јер пјесме, записане од Првог трговца, својим особеностима не одударају од херцеговачког типа пјесме. До детаља је о овој поезији говорио, с правом, посебно о пјесми Болани Дојчин, која је међу њима најљепша и завређује посебну пажњу. Исто тако, користећи дубока научна сазнања, већ поменутих проучавалаца, пришао је синтетичкој анализи најљепше записане од Другог трговца из Босне - енидба о Задра Тодора. Истакао је све карактеристике — семантичке и бројне поредбене могућности и вјерно образложио какав је то тип наше пјесме, у чему је различит, а у чему је доста сличан са херцеговачким типом пјесме, направивши потребне паралеле са Вишњићевом поезијом и сл. У најкраћем, о синтези: Завршни дио дисертације резимира све постављене теоријско-поетичке и историјске циљеве. Синтетизовао је улогу ових даровитих Вукових сарадника у корпусу богате српске усмене књижевне баштине.

Наравно, свака озбиљна књига и сваки озбиљан рад, а тиме и овај рад има озбиљну стручну и научну апаратуру. Искрено тврдим да је сва стручна и научна литература максимално заступљена и кориштена. Прегледно је дата и историјска литература о усменој њижевности, почев од Вука Караџића, Светозара Кљевића, Владана Недић, Јована Деретића и тако редом до наших дана. Наравно, овом великом и напорном труду требало је консултовати историју, што се из саме књиге види. Поменимо само врхунске историчаре: Владимира Ћоровића, Симу Ћирковића, Рада Михаљчића и др.

Поштовани моји земљаци, драге колеге и посебно часна породицо мога колеге Слободана Бјелогрлића, сигуран сам да ће ова књига бити од велике користи свима нама, а посебно колегама, професорима књижевности и језика, студентима и свима који желе да се ближе упознају са нашом књижевном културом, која је, као што смо истакли, високо вреднована, и не само у српском народу, већ и много шире.

Искрено се надам да ће књига доживјети и друго издање и у вишем броју примјерака, јер то заслужује њен аутор и тематика која је у њој обрађена.

Хвала Вам на пажњи моји поштовани земљаци .

 

Проф. др Вукашин Баћовић , Говор на промоцији књиге Слободана Бјелогрлића «ВУКОВИ ПЈЕВАЧИ ИЗ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ»

                        

Atila -gravura

 

 

Najtoplije se zahvaljujemo supruzi pok. Slobodana, Jasni Bjelogrlić, na ustupljenim pravima za objavljivanje ovog prikaza knjige, te saradnicima u Gacku, na pripremi teksta i fotografija.          

                      Predhodna strana                                          Naredna strana                             

        
 

Home Biljeg vremena Dzevad Drljevic 1 Camil Sijaric Refik Dzubur Branko Gojkovic Fuad Kovac Recenzije knjiga o Gacku Husnija Grebovic Veljko Mucibabic Darko Mandic Dzevad Drljevic-2 Darko Mandic-2 Izet Skobalj Spiro Zivkovic Ivo Andric Danilo Maric Slobodan Mandic Asim Peco Petar Pjescic Slobodan Bjelogrlic Asim Bajramovic

This site was last updated 09/12/10